Prosvetni glasnik

490

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

ИЗ ЗАПИОНИКА ДИРЕКТОРА ЈЕДНЕ ГИМНАЗИЈЕ VII. Само ја знам за 5. Обичај ми је био, да четвртком по подне прегледам све каталоге. Радећи овај посао запазио сам, дауједном предмету нема петиде (одличне оцене). Отишао сам на час наставника тога предмета и присуствовао испитивању. Био сам и у друга два разреда. И заиста никоме није дао 5. То беше млад наставник. Чекао сам згодну прилику, да с њиме о томе говорим. Једнога дана дође ми у канцеларију један одличан ђак Љ. П. Жадио се на тога наставника што му је покварио оцене. Рече да има из свију предмета 5, само из тог 4. Ја сам објаснио ђаку даје4 врло добра оцена и да њоме може бити задовољан. Пошто то беше и образован и иитом дечко, задовољио се мојим објашњењем, и изгледало је, да .је отишао задовољан. Нађох прилике да младога колегу иозовем к себи, и да иочнем разговор о оцењивању ученика. Том приликом развијао ми је колега своја начела о оцењивању, и у том му излете Фраза, како је ученику немогућно знати одлично предмет; то зна само проФесор. Задржасмо се на томе. Ја сам слушао пуно одушевљених разлога, које је млади колега изговорио као декламацију. После свега тога рекох: „Ама није овде но среди нитање о знању предмета или боље науке, коЈа се у том предмету предаје. Ако је реч о науци, рецимо математици, ту би се могло вазда дебатовати, који међу нама у Србији зна науку математику одлично, који врло добро, а који добро. Могло би се питањо још и пропшрити, па ставити га тако, да ли у опште неко зна математику за пет? Али, о томе овде нијо реч, средња школа, овде гимназија, не оцењује знање ученичко апсолутно. Она чак не оцењује предмет као науку у ужем смислу. Њен задатак није решавање научних проблема. А најмање може гимназијски наставник да стане на гледиште чисто научно, па да у разреду прокламује како он само зна предмет за 5, а ученици нека буду срећни, ако дотерају до 4. Такво прокламовање ногрешно је с васпитног гледишта, јер ученици, знајући унапред да неће добити из тога предмета 5, не улажу сав свој труд и не теже да дотерају до краја са учењем, него уче за 4. Разуме се да се онда и то 4 подбаци, па постане 8 или још ниже. Сем тога што се наставник у оцењивању издваја од својих колега, губи потребне му симпатије својих ученика, а то се неосетно после односи и на предмет, који он предаје. Потраје ли овакво стање и раеположење дуже, онда ће на крају школске године тај предмет показати најслабији успех. Позитивно овде ннје кривица до самих ученика, него и до на-