Prosvetni glasnik

608

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

на преводиочево непознавање старих, познатих ствари. У томе ја немислим, разуме се, ни близу бити исцрпан. Можда, у осталом, нисам ни умео запазити сваку погрешку. Али се, опет, не могу задржавати на свему, што би се могло замерити, а што често баш и сувише веран превод собом доноси, као што је нпр. превод мирисних супстанција (стр. 50) или превод, управо, опет, не превод Спинозиних основних аФеката (стр. 157) или „инцитаторских" слика сећања (стр. 17) итд., итд. Оваквога превођења има веома, веома много, а то уираво и није превођење него — преписивање. А нама свакојако не треба препис Циеновог дела српским словима! Тако верно преписује преводилац, кад преводи Циеново учење, како осећање (или, по Циену, тон осећања) — „ирадијира" (стр. 151?, 156 е1с.); или он говори о „оптикусном" (место- оптичком!) нерву (стр. 271) итд. Преводилац је види се, слаб класичар, да не речем слаб Србин. Може се мислити колико више све ово вреди за Циенове цитате. Најзад, што на ппр. енглеске речи (каткад с грубим грешкама, као нпр. стр. 25) и грчке — ове последње, којих је у Циена сразмерно врло много, чак штампане српским словима (и опет каткад погрешно као нпр. баш опет на поменутој страни итд.), — што те речи нису превођене, појмљиво је, нарочито ако преводилац, као што према погрешкама изгледа, — не зна те језике. С немачког преводи, кад преводи. добро. По каткад је понека реч без невоље натегнута. Тако превоеилац увек преводи: „видни избрежак(8ећћиде1, стр. 922 итд.), а у нас је, колико је мени познато, већ одомаћен пзраз видни брежуљ ак. Понешто, неђутим, што овако — оригинално преводи, није лоше. Тако нпр. осветљеност (НеШ^кеК;, стр. 87 итд.). Најзад, можда за све поменуте погрешке није одговоран увек сам преводилац, кога за њих донекле извињава већ и цео његов начин превођења, његово и сувуше верно превођење. Међутим, има великих погрешака које нис.у питање Форме ни језика већ садржине и — знања. Ни овде не могу иолагати право на исцрпност и у толико мање, што немам пред собом одговарајуће немачко издање. За то нисам ни читао упоредно обе књпге — за шта, уосталом, нисам ни пмао потребе — већ сам, запазивши поједине грешке при читању српског издања, тражио одговарајућа места у немачком издању. Незнатније грешке, које су можда најчешће штампарске, пропуштао сам. Знатније смо познали. А сад ћемо познати неколике најзнатније, велике, грубе погрешке. И те се погрешке понављају! Таква је нир. погрешка превод Сог1ех-а са — „опиа" (стр. 21, 23, 25, 41, 269 итд.) Зар преводилац не зна да је нора дебео слој сиве мождане масе, а њена „опна" — с!ига (и рха) та1ег — нешто засебно, спољашње и — споредно? Зар је „седиште" душевног живота у можданој — опни? Још је већа грешка, чини ми се, израз „изменљива осетљивост", како преводилац преводи Циеново „Апс1егип^зетрДпсШсћкеК;" (стр. 56, ). Зар то није доказ да он није разумео оно што Циен тим изразом хоће да каже? Зашто га је помињао у вези са испитивањем Веберовог закона? То је, да преаедем верно, „осетљивост мењања", управо брзине мењања, осетљивост за мењање, за лагано, поступно мењање, запоступно прелажење једног осећаја у другом. Та је осетљивост мања, али никако не „изменљива", јер је и она релативно стална или, како Вунт вели. Веберов закон важи и „под отежавним околностима", кад је мењање (одн. појачавање) осећаја и сувише брзо или сувише споро. 0 сувише брзом мењању Циен ништа не говори. Али он заиста није мислио ни говорити о некакво.ј „изменљпвој осетљивости", јер би то значило сасвим уништити