Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛГУРА

949

Од тога времена ттосвећен је, изгледа, Лиутгтранд у све планове Отонове италијанске иолитике. Лиутпранд је особито био Отону на руди када се 963 радило на збацивању недостојног папе Јована XII. Овај раскалагпни син бившега господа])а Рима Алберика, а унук Мароције, показао се и у политици потпуно несталан и непоуздан. Он је недавно пре тога, бојећи се надноћи краља Беренгара, позвао Отона у Рим,па га онде свечано крунисао царском круном 2. Фебруара 962. Али убрзо по том иокајао се због тога корака, па је предузео био све мере да ослаби утицај цара Отона у Италији. Због тога се цар Отон I. вратио поново у Италију с чврстом намером да збаци вероломног иапу и да папско достојанство подчини царској моћи. Одузевпш Римљанима право избора папе, сазвао је Отон I. у позну јесен 963 синод у цркви св. Петра у Риму, те овај збаци Јована XII. и за папу изабра Леона VIII. На том црквеном сабору играо је видиу улогу и Лиутнрапд, који нам је као очевидац на основу' аката приказао рад тога сабора у свом кратком и недовршеном спису: „1лђег с!е геђиз §е81л8 ОШгпз та§т 1трега1 ;оп8" 1а . Неколико година након тога новерио је цар Отон I. епископу Лиутпранду политичку мисију врло деликатне природе. Од како је, наиме, цар Отон I. постао госиодарем Рима и средње Италије, почео се носити мишљу да се учврсти и у јужкој Италији, како би се могао што сигурније одржати у средњој. У ту сврху утицао је он на господара Беневента и Капуе, ПандулФа, те је овај признао његово врховно господство. Али у јужној Италији сукобили су се интереси Отонови са интересима два моћна политичка Фактора: Византије и Сарацена. Византија је била у носеду Калабрије и Апулије, али су Византији у тим крајевима загрозили били предузимљиви Сарацени. Енергични византијски цар НићиФор Фока, који јеимао толико успеха у Малој Азији, покушава да еузбије навалу Сарацена. Ну византијска Флота и војска под комаидом патриција Нпћите и царева рођака Мануила претрпе потпун пораз у Сицилији (967) 20 . Цар Отон I. проваљује за тим такође у Апулију и опседа Бари, али без флото није могао иншта учинити. Видело се тада да је он и сувише потцењивао снагу Византије. Не могавши силом ништа, дошао је Отон I. на доста наивну мисао да путом родбинских веза са царским двором у Цариграду иридобије јужну Италију. Ако је веровати Лиутпранду, онда је он дао ту идеју цару Отону I 21 . Ио том плану требало јс да се син Отонов, млади цар Отон II., ожени ТеоФаном, ћерком умрлога цара Романа II.,

19 Моп. Оегт. 88. III. 340—346. 20 1|ео1№ О1асош Шз(;опае IV. 8 (Ес1. Вопп. р. 67), ХлиЛргашН ^е^а^о 43 (11011. Оегт. 1пз4. 88. III., 356). 21 Шс1. 7. (Моп. вегт. 1иа1. 88. 348). просвбтни гдасник, II књ., 10 св., 1913. 64