Prosvetni glasnik

НАОТАВА И КУЛТУРА

991

готрајне, жилаве и непомирљиве као пре. Ништа обичније данас од коалиције старих и оснивања нових партија, — појава која би запрепастила политичаре пре два и три века. Разлог овоме је што све странке теже да се помоћу свог јавног органа пропшре у публики, а границе публике никад нису тако одсечне и једном за свагда урезане као код ранијих верских и политичких удрузкења. Густав Л.е Бон писао је да ми живимо у веку гомиле; међутим тврђење Габриела Тарда изгледа тачније кад вели да се наше доба јавља у знаку публике, те нове духовне заједнице чије нагде прирашгаје нико није у стању да прати, нити може сигурном руком да повуче њене недогл.едне границе. Гомила је друштвени облик прошлости; наше друштво стоји много више, па се захтевала и већа припрема за то. Дуготрајна навика на интензиван друштвени живот ојачала је у сваком од нас природну склоност за подраасавањем и учинила нам дух пријемљивим за сугестију ногледа и гласа изблиза, тако да сад већ није потребно слушати енергичан говор и видети дотично лице: довољно је само прочитати убедљиво написану реченицу па да подлегнемо сугестији на растојању и прихватимо туђ суд. Али ко ће признатидајеон туђ? Мишљење које новине шире изгледа лишено индивидуалног обележја. Новинар, тај заједнички инспиратор и подстрекач остаје непознат широкој јавности. Публика не разбира толико чија су мњења која прима, она их сматра за свачија, и то само јача њихов утицај. Имати сугерираних идеја а веровати да се оне спонтано зачеле у духу, то је илузија сваког просечног члана велике публике. У осталом, онп који се лако дају убедити штампаном хартијом, ти осећају и потребу да буду убеђени. Њих новине не одвикавају да мисле својом главом, јер они ту навику нису ни имади; оне их само чине лакше присгупачним новим, макар и туђим идејама, док би иначе, због урођене лености духа, већина од њих просто огрезла у традицији. Нарочито за време дубоких унутрашњих криза или велике опасности споља новине су те које стварају мњење, и оно је тада у пуном смислу јавно. Сви листови настоје да нишу не као партијски органи него у име отаџбине, народа, друштва, човечанства, — већ према томе какав је догађај. Новинари добивају у тим приликама своју иуну важност: од њих се у првом реду очекује да кажу одсудну реч Онда се у исти мах јасно види како је нетачно тврђење да ће дневна штампа ширењем безличног мњења коначно сасвим да онемогући важну историјску улогу великог човека у друштву. Наше демократско доба измислило је теорију масе која ствара, —• као да би гомила без вође могла игата да учини, и као да се ма која врста нублике даде замислити без једног моћног инспиратора. Заборавља се да је у политици и друштву, као год у свему другом, иницијатива увек лична, и ако се дешава да каткад остане безимена. Тако је и са привидно без-