Prosvetni glasnik

ЛиЧност настаВниЦе у школи

73

истога рода, несугласице између сарадника на једном послу исте врсте. Француз Фор виче: Наш лицеист ништа не зна! Енглез Хобз грми: наш студент је најкртији живи материал! Немица Ана Шир пребацује: наша је учитељица најексплоатисаније створење на свету. Отуд ја дакле дубину и срж проблема видим у ова два става: прво, да у школи мора бити више дефеката и чешћих реформи него у ма којој области рада, јер је у школи и субјект и објект жив човек, дакле оно што је најпроменљивије, што је са сваком јачом политичком или социалном променом ново и друкчије; и други став, чија је садржина тежа и трагичнија, т. ј. да и цео свет, а ми овде по/готову, не знамо и не схватамо: шта је то узети дете за руку и одвести га у школу, и шта се дешава кад родитељ доведе дете до прага школске радионице, растави се од њега и врати се кући, а наставник уђе с питомцем у учионицу и затвори за собом и за њим врата. Нико на свету, изгледа, још право не слути који се све уговори тада потписују, које се жртве тада испуњавају, које се везе и сродства тада утврђују. Сви који суделујемо у томе моменту, тупи смо. Али ви, родитељи, који рођену децу своју остављате и дајете од себе, ви сте више тупи но што вам се сме рећи. Ако вам ја сад испричам да је велики енглески писац Рускин одступио драговољно своју вољену жену, и још половину свога имања, своме пријатељу, ви ћете се дивити његовој жртви, том феномену који подсећа на причу из живота богова *или светаца. А како ћете се тек задивити кад вам кажем да сваки родитељ, доведавши своје мајушно детенце од 6—7 година у школу, и предавши га учитељу на четири дуге и тешке године, после којих ће детенце остарити до разумног створа; или кад кажем да родитељ, доведавши нежну девојчицу своју у гимназију на пусто дугих осам година, после којих ће му се вратити девојка која је сазрела, довршила се у души и у уму, ироживела најбољу и најлепшу трећину живота, предурала за то време доста криза, и криза летења и криза живљења — кад вам кажем да сваки родитељ, учинивши то, чини више него Рускин. Јер дели оно што му је рођеније од жене и дели с оним који му је непознат туђинац. Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али ко је та наставница, и колико јој је висока и слободиа и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Кад тако говорим, шта мислите, да ли сам проблем напипала, да ли сам истину осетила, да ли сам неправедно потегла кад сам тежиште наставничине помоћи из министра и директора у родитеље пребацила? А како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице ? Како је храбре и негују, и за дете своје задобијају? Кад удајете девојку, ви се узбуђујете, плачеге, заггасујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне