Prosvetni glasnik

98

ПРОСШОТНИ ГЛАС11ИК

дано верује да су добри, а мени се чини да би их ваљало заменити нечим бољим. Први начин је да наставник прегледа код куће задатке, савесно исправи или само подвуче погрешке, и враћајући их изјави колико је од прилике задовољан или незадовољан општим успехом. Ђаци онда отворе вежбанке да виде како су оцењени и да чисто механички изброје поправљена места, јер свакоме се чини да остали имају и више погрешака и већу оцену него сам он. Други начин је да наставник узима све један по један задатак и да на основу раније учињених исправака о свакоме понешто каже. У томе прође цео час, — управо и не стигне за све. Кад зазвони, на столу редовно преостаје трећина или половина вежбанака о којима наставник треба да говори идући пут, ако неће да их врати без икаквих напомена. Ђак о чијем задатку је реч запамти нешто од онога што му се говори, јер за то време стоји у клупи и мора да слуша; остали — како кад. Ово говорим из искуства, пошто сам дуже времена и ја исправљала на тај начин и постизала прилично слаб успех. Кад сам већ почела да критикујем, саопштићу одмах и овај случај. Бива да се за целу школску годину изради само један задатак, и потом никада се и не спомиње у разреду; или се број повиси на три и четири, са израдом на одвојеним табацима, које наставник пе чита нити их кадгод враћа, — и на тај начин решава проблем исправљања. Ја сам тих усамљених, непрегледаних и неповраћених задатака нашла међу старим хартијама у двема нашим средњим школама, а да сам зашла по свима гимназијама, извесно бих имала још обилнију жетву. Но ја морам објаснити зашто сам отресала прашину са старих вежбанака и читала задатке које ни сами предметни наставници нису марили да пр.егледају. Разлог је што ме непријатно изненадила слаба писменост мојих ученица шестог и осмог разреда 1913—1914 школске године, па сам хтела да видим какви су морали изгледати њихови задаци из нижих разреда када су, примера и чуда ради, у шестом и осмом писале: ирочишају и, берећи цвеће, србски, и т. д., и састављале овакве реченице: Поздравих ее: еа евшш и уђох у колима-. — А како би ее тек ооећала та жена кад бих видела данашњу елободу девојака које еаме нду у нозоришту, хотелу, биоекоп (из задатка о Отеријином комаду Београд некад и сад). Ови, и још многи други примери, очевидно показују да се благодати учења српске граматике, са четири недељна часа пре рата, нимало нису осећале на правопису и синтакси старијих ученица. Зато сам ја после те мале ревизије закључила да неписменост у вишим разредима потиче отуда што се ђаци у млађим годинама већином слабо вежбају и остављају готово без икаквих упућивања у писменост. На многе и многе ситнице не обраћа се пажња у право време, те се оне јав-