Prosvetni glasnik
8*
ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ
115
Као доказ за тачност овог последњег тврђења, и у исто доба као консеквенција његова, наводи се будућност човечанства у културном развитку његовом: тај културни развитак доноси са собом смањивање како јаких емоција бола, тако и јаких емоцијазадовољства. У вези са овим разматрањем културног развитка човечанства покушао сам дати и опис псследњег стадијума у развитку његовом, стадијума на коме ће се човечанство имати да посвети последњем задатку своме: смрти својој. Са питања о будућности човечанства прелази се на питање будућности целокупне светске зграде. Ово последње питање је у вези са другим ставом Енергетике и Термодинамике. са т. зв. принципом ентропије, с тога је примени тога става на васиону посвећен један читав одељак дванаесте главе. Разултат испитивања у томе одељку је тврђење да ће се последњи стадијум васионе састојати у равнотежи разноликих енергија, а не у т. зв. топлотној смрти, и да ће с тога и у томе иоследњем стадијуму бити могући организми*). Само што ће ови последњи, за разлику од данашњих, бити исто тако стабилни и бесмртни као што је то и сам стадијум у коме се налазе. У исто доба, ти ће организми представљати и радикално средство Природе (одн. динамичког стадијума) за њено уништење. То уништење могли би истина извести и смртни организми чија би свест представљала максимум интелектуалног развитка (то би могли бити и људи), али већа је вероватност да ће тек бесмртни организми то уништење у дело привести. Изречно сам међутим у књизи нагласио хипотетичност свих тих претпоставака. У тринаестој глави (стр. 393—424) расправља се вредност живота у статичком стадијуму. У овоме стадијуму монаде се налазе у М—1 димензионалном нераширеном простору (М означава број монада), т. ј у једноме простору чије се тачке све додирују једна с другом. У томе стадијуму све монаде садрже максималан садржај свести, који је потпуно једнак и квантитативно и квалитативно у њима свима: осећај сачињава просторно опажање од М—2 димензије, а осећање је дато у облику задовољства максималног интензитета. Према томе, душе у томе стадијуму осећају вечито блаженство, које је тим непомућеније што у њима нема слика сећања помоћу којих би се могле сећати онога што су дожицеле у евентуалном ранијем динамичком стадијуму, нити има апстрактних представа (појмова одн. мишљења) преко којих би знале за егзистенцију и могућност ствари у данашњем стадијуму. Овим учењем о статичком стадијуму света моја Метафизика садржи један религијски елемент у себи, и то најважнији елемент ове врсте: иманентни песимизам у односу на свет промене она допуњује једним трансцендентним оптимизмом, који до сада у филозофији у овом облику није имао представника.
") Закључци изнесени у поменутом одељку идентични еу закључцима изнетим у моме чланку „О Ентропији Васцоне" штампаном у „Српском Књижепном Гдаснику" за 1901. год.