Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

117

рода, предложио је да се у француске школе прими известан број српских ђака, поглавито ратне сирочади. Наши су оберучке прихватили ову понуду, и напредлог г. Миливоја Симића, Управа Професорског Друштва обратила се нашој Влади да закључи са Француском уговор о школовању наших ђака. Док се то питање проучавало, дошли су страшни догађаји који су га убрзали и пресекли, — наш привремени слом, повлачење кроз Црну Гору и Албанију и реконституција војске на Крфу и у Бизерти. Уз војску се повлачило и неколико хиљада деце, о којој се морало.старати и која су сва пала на терет Држави, да их она прихвати, спасе и изведе на пут. Више се није могло мислити о неком нарочитом избору и одабирању, ваљало је пошто пото спасти свако Српче и постарати се за његов опстанак. И у том претешком тренутку, Француска Влада излази нам великодушно на сусрет, као и увек, и тада њен Министар Просвете упућује веома топао, леп и дирљив апел свима старешинама школа у Француској, износећи наше заслуге, патње и потребу помоћи, и моли их да га известе колико који завод може примити српских ђака. Француска Држава узима све наше ђаке, без разлике, за своје питомце и стара се о њима за све време њиховог бављења у Француској. Преко 3500 ђака нашло је уточишта у француским школама, и о њима говори ова књига г. Мулена. Сви су се такмичили ко ће пре примити младе избеглице и старати се о њима, не само заводи већ и многобројни појединци, не тражећи за то никакве награде. Г. Мулен, као начелник одељења за ередњешколску наставу у француском Министарству Просвете, имао је ирилике да добро упозна наше ђаке, и лично и из званичних извештаја старешина завода. Његова књига је веома документоваиа и веома лепо написана, стилом елегантним и јасним, те се врло лако и пријатно чита, и ако је иаписана у виду извештаја; пуна је лепих места из којих избија дубока љубав и саучешће према нама и нашој деци, места из којих се осећа искрен и прави пријатељ нашега народа. Нарочито је веома топло описано наше повлачење кроз Црну Гору и Албанију. Када су ђаци прикупљени у Сан Ђовани ди Медуа, у Драчу, на Виду, на Крфу и у Солуну, почеле су их постепено преносити француске лађе и истоваривати у Марсељу, Бриндизи, Бастији и Ајачиу. Транспорти су бројно варирали од 50 -300 ђака, а стизали су од Божића 1915 па до марта 1916, када су већ сви ђаци били прикупљени и сконцентрисани. Први транспорти били су најмногобројнији, и не мали је био посао.док су се распоредили из Екс-ле-Бена и Марсеља. Ваља имати на уму да смо стигли у најтежем тренутку, када је Француска издржавала и одбијала страх'овите ударце на Марни, Вердену, Ипру и у Шампањи, када су јој десет департмана били заузети, северни крајеви евакуисани, болнице препуне рањеника и болесника, и кад су и сами њихови управљајући кругови били озбиљно забринути. Ето у таквом једном