Prosvetni glasnik

162

Просветни Гласник

и размишљање налазе прилике да се вежбају. Каква ће бити та вежбања? Најпре, то ће бити питања, на која ће ученик требати да одговори потпуним и коректним фразама, или фразе у којима ће ученик требати да нађе изостављене речи или да допуни извесне друге које представљају какву занимљиву граматичку особеност. Затим, тако исто зарана, и да би се ученик навикао да сам пита, даће му се одговор, и он ће имати да нађе одговарајућа питања. Дуго времена, та ће се вежбањадавати искључиво на страном језику, да би се ученик одржавао у сталном додиру с језиком који учи, стварајући у исти мах код њега добре граматичне навике; главни је циљ, доиста, наставе једног страног језика довести ученика дотле да лако рукује тим језиком. Међутим, биће добро, мало доцније, да би се боље учврстила његова граматичка знања, изазвати поређење са његовим матерњим језиком, и, ради тога, дати му вежбања за превод, преводне задатке ради примене проучених граматичких правила и научених речи. Али, рећи ће се, то је једно крупно одступање од директне методе? Можда; али ће бар оно имати изгледа да задовољи присталице — њих има још — некадање граматичке методе. Превод ради примене, у осталом, био је увек препоручиван од школских власти: то је, доиста, изврстан начин за контролу, где размишљање учеиика налази прилике да се вежба, и где, милом или силом, он треба да покаже да ли је асимиловао граматичке форме, обрте и изразе којима га је професор научио. Ваља приметити да је то вежбање добило ту скоро службено право грађанства у настави живих језика у Француској, јер ће се од јула 1921 матурски испит састојати једино из превода с немачког или еиглеског и из једног задатка на тим језицима, написаног подражавајући тексту превода. Али има један други род задатака који је важно не занемарити: то је слободан састав. У Француској, одлука која га укида на матури не избацује га из наше наставе; на против, она га формално препоручује. Доиста, то вежбање, методски вођено, даје изврсне резултате. Већ вежбање у објашњавању, онакво какво смо га горе дефинисали, назикава мало по мало ученика да се лако изражава о једном датом предмету; он је брзо у стању да преприча, измишљајући појединости, одломак који је прочитан; треба га затим довести дотле да сам нађе развијање једнога предмета чија му је потка дата. Најпре, професор чита или прича задатак, онакав какав ће ученик требати да напише, и бележи на табли речи и изразе, као што се мећу путокази да се распозна пут; доцније даје доста дугу потку око које ученик треба да измишља; најзад, у вишим разредима, он означује план, врло јасан, али мало развијен, и ученик саставља сам свој задатак. Ако се професор побрине тада да га одмах подсети на занимљиве обрте или граматичке форме које жели да види у сваком задатку, ученик ће, махинално и готово и не мислећи на то, прошарати свој састав баш оним елегантним изразима или синтактичким