Prosvetni glasnik

6 настави живих језика

301

се у школи служи и овом азбуком, али само за поједине речи које би биле нарочито тешке за изговор. Што се тиче наставе аравописа, Бројел мисли да ће деца која науче добар изговор самим тим имати и добар правопис. И овде је диктандо од велике користи, само се оно мора почети још од најнижих разреда, како се не би дозволило да се дечје рђаве навике при гшсању развију и даље, јер је доцније врло тешко поправити их. Пре но што говори о настави грамашике живих језика, Бројел расправља питање дали деца треба да уче из граматика писаних на страном језику, или из оних које су написане на њиховом матерњем језику. Он се одлучпо изјашњава за ове друге, нарочито у нижим разредима. Он оставља могућност да би можда оне граматике биле од велике користи које би сами странци писали за друге народе. Пошто констатује са задовољством да је данас опште примљено да се граматика не сме предавати и учиги у школи ради саме ње, Бројел каже да се граматика треба да предаје у толико у колико је потребно да се разумеју тежа места при читању, и да се систематизирају и бол>е схвате извесни важни језиковни феномени. Учење граматике и брижљиво анализирање реченица су несумњиво најбоља вежбања мозга, ма да је погрешно рећи, као што се то често чује, да је проучавање граматике истовремено проучавање логике, пошто граматика често није логична. Специално и минуциозно проучавање граматике није за средњу школу, већ университет. Ђак треба да зна главне ствари обичне граматике страног језика. Наравно да наставник мора да има потпуно и темељно знање из граматике, и да увек може да да тражено објашњење. Он треба да зна историјске или фонетичке разлоге главних граматичких феномена; али би била велика погрешка ако би он у своја предавања уносио много од овог специалног знања. Класични писци треба да буду читани у школи са задовољством — што данас није увек случај — а не да буду претворени у земљиште за ловљење граматичких куриозитета. Из свега овога излази ово главно правило за наставника страног језика: не преоптерећујте памћење својих ученика великим бројем правила, нити набрајањем речи тако званих изузетака. Оно што треба пр.едавати деци и што треба поуздано унети у дечје памћење, јесте број оних факата који се непрестано понављају, дакле правила, и њих трфа кратко и јасно објаснити, и колико је год могућно више пустити деЦу да их сама изведу из текстова. Овоме би се додало само неколико најважнијих изузетака које је вредно запамтити. Сем тога врло је важно да учењу ових правила треба да прешходе извесне добро изабране реченице, помоћу којих ће ученици уз припомоћ наставника лако и са интересовањем сами извести правила. Ово је природан процес мшшвења из поређења сличних факата открива се закон који се иза њих крије. Сва правила којима наставник хоће да научи своје ученике, он ће колико