Prosvetni glasnik

342

Проскетни Гласник

Помажући неограничено њихов развитак, ми ћемо свима способностима без разлике дати довољно маха да се развију. Овде се јавља пигање: Смемо ли ми то учинити? Би ли добро било да се у свакога човека развију све његове урођене способности? Одговор на то питање тесно је везан с једним старинским питањем: Какав се уопште рађа човек (добар или зао, или ни добар ни зао)? После толиких, често пута жучних препирака о том питању, данас је, можемо рећи, уопште усвојено мишљење: да човек није од природе ни зао ни добар, већ да истом иза рођења посагаје зао или добар. У заметку човекову има, наиме, урођених способности и добрих и злих или — да будемо јаснији и данашњем схватању ближи — социјалних и антисоцијалних. А какав ће неки човек бити, стоји до развитка тих његових способности, те се потом може развити у социјално или антисоцијално биће, како већ буде на њ деловала средина у којој узрасте. Јасно је да разумна средина и просвећено друштво не може имати никакве користи од тога да развија антисоцијалне чланове. Зато и не може допустити неограничено развијање свију урођених способности појединчевих, већ тражи да се развијају само оне способности које ће бити у складу са захтевима целине. Има ли друштво право да тако ради? Свакако, јер сваки поједини члан друштва има извесне дужности према целини. Али исто тако има и друштво да испуни своју дужност према појединцу. Како се дужности могу до краја извршити само пуном снагом —■ ас1 шробкЉПе пешо ођН§а!иг — јасно је да појединац треба да развије своју снагу којом ће искупити дуг свој човечанству. Али колико год је његова дужност да развије сам себе, толико је и друштво дужно да га у његову развитку помогне. То помагање друштвено свакога појединога члана својега у његову развитку претходи, по времену, ономе — да га тако назовемо —- саморазвитку. И не само што му претходи по времену, већ је оно, у правилу, и његов узрочник. И ретки су случајеви да се неко развио сам собом, као н. пр. наш Доситије или Вук. Па и у тим приликама није друштво, бар као средина, посве без заслуге. Би ли се од Димитрија Обрадовића био развио Доситије, да није било Хопова, и од Вука наш велики скупљач народних умотворина, да му није било — осим других — Копитара и његове Швабице? У индивидуални развитак као први и најпречи дуг што га има држава према појединцу, иде лично развијање појединчево, и то како душевно тако и телесно, у оним границама које мало пре истакосмо, и мало преко тога: осим дужности према другима, има свак и дужности према самоме себи. Душевни развитак врши се у три смера, у образовању ума, осећања и воље.