Prosvetni glasnik

13

Димитријевић, земунски старинар, једну колекцију „икона и фигура" на откуп, и он је откупи за 10.000 пореских гроша или 41б 2 / 3 дуката. Колекција је садржавала дванаест великих слика са рамовима, од којих су десет биле од српских сликара (три од Арсе Тодоровића и седам од Јована Стајића—Ташковића), једна од „непознатог кинстлера" и једна од „капетана Франца од Штрифе.') Галерија је и доцније, колико се зна, умножена радовима Уроша Кнежевића, а можда и другим сликама. Још се слике помињу код Јеврема Обреновића. 1826 године видео је Ј. Вујић у његовом двору у Шапцу „изображеније" Кнеза Милоша и његово.-) Да ли је још где било слика, нема помена. Најзад, под Кнезом Милошем се помињу и питомци на страни који уче сликарство. Још 1829 године, као што смо рекли, помиње Пирх неког младог Србина који је за Кнеза Милоша израдио копију алегорије Доброчинства и његову слику, кога је он школовао. а ) Даље, 1832 године налазимо као стипендисту за сликарстпо Павла Радмировића 4 ). Сем тога слат је у Беч да учи литографију Анастас Јовановић. 5 ) Музика. — 0 народној, јединој српској музици која је живела у Србији у почетку владе Кнеза Милоша, нема се шта много рећи. Она је била или вокална, коју су изводили млади људи и жене и девојке, или инструментална, коју су изводили људи, обично млађи, на гајдама, дудуцима и двојницама. Најзад, она је била и комбинована из вокалне и инструменталне, у певању уз пратњу гусала. Оваква је музика задовољавала целокупну потребу нашега сеоскога света и на весељима, и на поселима, и на игранкама, и при раду, и за стоком, и на путу. За каквом вишом музиком у маси се народној није ни знало. У народну вокалну музику рачунам и црквено певање. 0 њему немам скоро никаквих података. Судећи по свештеницима, којима је падало у дужност да је негују, она је морала бити врло слаба, као год што је била слаба и њихова спрема у опште. Постепено, са доласком у Србију свештеничких кандидата из Аустрије, нарочиго са отварањем Богословије, и она се почела подизати. Али се, при свем том, за дуго остало на слабим свештеницима и на њиховом примитивном певању. Сем свештеника, црквено су певање знали и учитељи. Нарочито су добро знали црквено певање учитељи који су долазили из Аустрије. У Београду се помиње „слаткопевац" учитељ Михаило—Миша Николић, старином из Ресника, те се презивао и Ресничанин, али је био родом из Земуна. и )

') М. Петровић I. 801—802. Ова со збирка доцнцје чувала у Двору Кнеза Милоша у Топчидеру ( Гласннк С. У. Друштва 23. 67).

2 ) Ј. Вујнћ, II, 95.

3 ) Пирх, 167.

4 ) Држ. Арх., К. К, Школе 1832. '•) М. 'Б. Милнћовић, Додатак Поменаку, 61—62.

") Сретен Л. II.. Пуаговање по Новој Србпјп, 106; Држ. Арх., К. К., Школе 1836.