Prosvetni glasnik

24

Просветни Гласник

Тај човек би, да употребимо слику из Аристотелова свемира, био покретач оне машине. То је једна немогућност, рећи ће ко, једна утопија! Али свака велика замисао која се после остварила, била је у први мах утопија. Зар није утопијом сматрана и Колумбова замисао о најкраћем путу у Индију? А данас људи плове из Европе у Азију на једној лађи без прекида. И људи већ искрено настоје да кормило на државној лађи повере најмудријем и најискуснијем између себе. Ето нам за пример наше браће Чеха! Па колико може ђачка самоуправа помоћи то индивидуално образовање? Много и премного, ако се добро схвати и вешто удеси. Осим тога што ће се ђак, који се у друштву с другима израна научио управљати сам собом, тако већ израна припремити за будућега држављанина, добро разабирајући права и дужности свакога честитога држављанина, он ће у исти мах, осим на целину, бацити поглед и сам на се и своју унутрашњост. Он ће, штоно кажу, већ рано почети мислити сам о себи и свој рад подвргавати критици. Док у данашњим нашим школама, где нема ђачке самоуправе, ученик, и кад га сетимо,, неће да мисли на своје погрешке, и, ако на њих мисли, друге криви због њих а не сама себе, дотле, управљајући сам собом, он је сваки час принуђен, размишљајући о ма којој учињеној погрешци и тражећи кривца, да помисли како год на погрешку да тако потражи кривца другде или најзад, ако га тамо не нађе, и у сама себе. Ђак се данас нерадо подвргава одредбама које му неко други намеће често и без питања да ли те одредбе у опште ђак и разуме. Данашњи наш принцип, веома сличан оном цезарском: „5к уо 1 о , зк јићео;рго га!шпе з*а1 уо1ип*аб," т. ј. ја, наставник, тако хоћу и тако заповедам, а ти, ђаче, ћути и слушај! није чудо ако не може ђака задовољити, кад није никада и никога могло задовољити коме се што тако безразложно заповедало. Разумну створу најлакше се заповеда ако му се пусти да схвати и разуме оно што му се налаже. Тако је са одраслима — колики државници још тога неће да разумеју—, атакојеи с децом. Зато је веома мудро и оправдано пустити ђаку да што раније и зрелије размишља о оном што ће радити, како би правила добра владања разумео и пригрлио, као да их је сам открио. Најзад, то је у природи дететовој, која хоће да се слободно развија. Човек је, како сам покушао утврдити једном другом приликом, рођен као аутономно биће и има жељу да сам одређује што ће радити и како ће радити. Гонити га силом да ради против своје воље и својих уверења, не значи никако то уверење и вољу развијати и челичити. А ако га учинимо безвољним глупаном, јесмо ли тиме што постигли? Ако смо вољни дакле ђаке васпитати и као појединце и на добро целине, потребно их је за то предобити, да нам се предаду сами од себе, вољно и радо. У том се морамо ослонити, поред осталога, особито на њихов интерес.