Prosvetni glasnik

Ђачка Самоуправа

(на неко дуже или краће време), или ће се као непослушан (опет на неко време) излучити из општине и ставити под директну власт наставника — разреднога старешине. За осуду, која је редовно уветна, потребне су -/з гласова; у противном случају одлучује разредни старешина. Суду (председнику и двојици судија припада право судити у лакшим случајевима. Казне се бирају што природније (н. пр. ко баца по соби папириће да их покупи), и главна им је сврха да се ђак поправи. Тежи се случајеви предају скупштини. Вредно је напоменути како је у америчких ђака особито жива свест о правима и дужностима, нарочито кад се ради о том да се одабере управни одбор и суд за цели завод, који фунгирају као виша инстанција. Неколико дана пре избора развије се жива агитација,која сваким даном постаје све живља, попут велике агитације пред избор председника Уније. Колико год је та агитација жива и бучна, опет је завладао тамо леп обичај да свако може свога кандидата хвалити колико хоће, али зато му није допуштено кудити и погрђивати противника. Колико бисмо се од тих малих могли научити ми — велики! VI Ђачка самоуправа одликује се од досадашњега начина управљања особито тим што се њом у пре тога апатична ђака, који према школским прописима стоји готово по све индиферентан, ствара љубав према реду и раду. Снага која је дотле била сапета, или је вукла на другу страну, организира се у кооперацију са школском управом. Тако не само што постаје у заводу боље владање, већ је и учење успешније, будући да се место немарења једнога ђака за другога јавља у ученика солидарност у најбољем значењу те речи: ђак се почне занимати и за туђе владање и успех у науцима и, не ретко, из властите побуде притече другоме у помоћ где год осећа за то потребу. Природно је да и однос између ђака и наставника постаје тим топлији и интимнији. Ђак не види више у учитељу тиранина и свога мучитеља, већ га Сматра више старијим другом и пријатељем. Тако место мржње завлада међу њима љубав. А како повољно утече истом ђачка самоуправа на појединога ученика. Имајући респект према јавном мнењу у разреду, пред којим се није кадар показати у лажној боји, све да хоће, у њега се буди осећање части и поноса, и тако полаже чврста основа за будући карактер, особито што се тиче истинитости и мужевне отворености. А јер је принуђен сваки час мислити на оно што ради и на то одговарати, јавља се у њега све јаче осећање одговорности. Осим тога честим размишљањем о том што ваља и што не ваља постаје његово расуђивање сваким даном оштрије и савест буднија. Како се тим јача и осећање и љубав за ред, то се снажи и његова воља и тежња да завлада самим собом. Зато се