Prosvetni glasnik

Средњешколски Класицизам

14»

с Грцима смо живели у непосредном суседству на копну. А од Латина нас је делило Јадранско море и наша браћа Хрвати, Да се сад опет вратимо на средњешколски класицизам. Према свему што смо напред изнели о неопходности грчког и латинског језика, како за изучавање целог модернога света, тако и нашега народа, очекивао би човек да види од увек код нас у Србији бар један тип средње школе •с обадва класичка језика, или бар једну једину „класичку" гимназију. Но таква биљка није никад могла процветати на нашем земљишту. Залуд је она чак и законом сађена. Ми смо остали све до данас при гимна•зији само с једним класичким језиком, са латинским. Истина је да у нашем гимназиском наставном програму фигурира и грчки језик, али само као изборни предмет место једног живог страног језика, а не као обавезан предмет. У пракси се све свршава тиме што ученици не бирају тај тешки мртви језик, него узимају лакши и привлачнији модерни језик. Откуда то стање ствари? Невероватно је да се међу нашим просветним људима не схвата да се класички језици, сем у врло ретким случајевима, и за сасвим специјалне научне циљеве, не могу лако одвајати један од другога. А још је невероватније да нико код нас не зна да је нама за нашу националну науку пречи грчки од латинског језика. Сумњам да ћу се преварити ако кажем да овде има места речима: сћегсћег — не !а 1етгае — него 1а ро1Ш^ие. Шта више, постојао је не само „унутрашњи политички разлог", него и „спољни". Класицизам су код нас спроводили у средњу школу људи који су припадали странкама политички несимпатичним; који су унутра у земљи били синоними „реакције". Сем тога, средњешколски класицизам је код нас значио омрзнуту Аустрију и аустриску полукултуру. Тако смо ми, због Николе, унутрашњег и спољног, омрзли и светога Николу. Но како било да било, мени овде није намера да истражујем шта се догодило, него да кажем своје мишљење шта треба да буде. Ја у овом чланку нисам писао никакву апологију средњешколског класицизма ради њега самог, то јест због велике васпитне вредности коју би он сам по себи имао. Али, да баш сви станемо на гледиште оних крајњих антикласичара који сматрају класичке језике у средњој настави као страховито васпитно зло, опет се ствар тиме много не мења. Класичким језицима остаје друга, за сваког разложног човека неоспорна вредност. Они су једно од најнеопходнијих средстава за рад на скоро целој линији духовних наука. Баш да су они, дакле, и зло, они су једно веома знужно зло. Мислим да наши законодавци, кад у скоро буду опет решавали питање средњешколског класицизма, треба да имају на уму и ову његову етрану. Ако буду и даље оставили у нашим српским гимназијама само један класички језик, само латински, они треба да знају да 1^е једном великом низу наших университетских струка, па и самој нашој националној науци, давати и од сад, као и досад, слушаоце, тако да