Prosvetni glasnik

Кроз Стране Листоке

247

Умеши губити време. У „Журналу учитеља и учитељица" (Јоигпа1 с1ез шзШи^еигз е1: с1ез шбШШпсез), ми читамо ове мудре савете о вештини губљења времеиа у школи: Ж.-Ж. Русо је писао: „Најважније правило у васпитању, то није добити времена, него га губитиу И са иеумољивом логиком и љубављу за нарадоксом који га карактеришу, писац Емила даје овој тврдњи апсолутну вредност. Он тврди да је најмудрије уздржавати се од давања сваке позитивне наставе деци до њихове дванаесте године: пре тог доба, како њихово суђење, тврди он, није отворено, ни њихов разум пробуђен, свака лекција била би прерана и могла би посејати заблуду у њихов дух. Тек кад су њихове интелектуалне способностп добро развијене, може се мислиги на то да им се саопштава истина. „Кад бисте могли да учиниге да Емил, у дванаестој години, не уме да разликује своју десну руку од своје леве руке, ви бисте створили узор-дело васпитања." Васпитање у целој тој периоди -треба да буде, према Русо-у, негативно. Узето дословно, „правило" Жан-Жаково — је ли то потребно доказивати? — изгледа само једна бесмислица или, у најбољу руку, једно опасно претеривање, будући да допушта сваку немарност и сваку леност. Али ево где Херберт Спенсер, прихватајући у тој тачци, као и у толиким другима, мисао Русо-а, пише: „У васпитању, треба умети губити времена". Умети губити. Практични дух енглескога филозофа, његов оирезан критички смисао поправили су страспу смелост Русо-а и навели га да формулише један савет од велике вредности. Оно што се нарочито тражи у нашим разредима, то је да се добије времена. Треба ученике научити толиким стварима да се човек устеже да изгуби и најмању минуту. И онда, јуриш! Учитељ убрзава ток лекција, прелази журно програме... док не примети, мало доцкан, да га његови задихани ученици више не прате и не разумеју и да се треба вратити назад. Боље би било ићи полако и сигурно, да човек не би био приморан на ова враћања која расипају време, збуњују децу и компромитују њихов напредак... У истину, треба умети губити времена! Ми заборављамо сувише лако да деца имају све да науче и да њихов дух није као у одраслих. Учитељ има да управља свој ход према ходу својих ученика, а не ученици да трче за учитељем. Да би се разумела једна дефиниција (на пр. прилога), једна идеја (пгга је солидарност?) или једно правило (на пр. правило тројно), који нама одраслима изгледају нрости, деца имају енергично да напрегну свој дух. Њима је потребно да се олакша њихов напор дајући им више примера који ће их одвести неосетно и поступно до новога појма. Није довољно дати једном једно објашњење па да га ученици запамте за увек: треба се два три, пет...