Prosvetni glasnik

0 Раду

287

он, да је рад једини закон света, регулатор који води организовану материју к њеном непознатом циљу... Живот нема другог смисла, нема другог разлога за своје постојање. Сваки се од нас појављује на свету само да да своју количину рада, па да ишчезне. Живот се не може ни дефинисати друкчије осем као кретање, које он прима и завештава, а које је у ствари само рад на великом крајњем делу што иде у векове." И борећи се противу очајања и непоуздања у себе, закључује: „Према томе, зашто не бисмо били скромни, зашто не бисмо усвојили индивидуални задатак који сваки од нас има да изврши, не бунећи се, не подајући се охолости онога ја које хоће да веже све за себе и брани да се уђе у устаљени ред?" Нема сумње, ви сте већ и до сад радиле. Ви сте већ и до сад упознале ову велику силу рад је у физичком смислу само један, трансформовани облик силе — која служи као прво и најглавније средство за увећање људске 'културе. Али пуна примена. пуна употреба овога средства постаје за сваку од вас неизоставна потреба тек од сад. Наука, стручне студије, стручни позиви траже рад, и то интенсиван рад. И ви се овоме морате одавати без штедње. Мовек који ради, увек је добар. У осталом, како би и могао бити човек без неког рада, без неког занимања? Нарочито, како би то могао бити интелигентан човек? Није ли сарађивање на увећању културе, на увећању прогреса, чак и дуг сваког од нас према онима који су делали пре нас и створили погодбе за наш данашњи културни живот? И шта би био човек без рада? Како би пуст морао бити живот без рада 1 Скрећући пажњу омладине на велики васпитни утицај рада, Е. Зола обраћа јој се у поменутој беседи речима које сматрам за врло прилично навести у целини и баш у овом тренутку: „Ради, омладино! Ја сам свестан тога колико такав савет може имати баналности; нема завршне школске свечаности у којој се он не даје, и ако се губи у равнодушност ученичку. Али ја тражим да о њему мислите, и ја себи допуштам ја који сам био целог живота само радник, — да вас подсетим колико сам добра ја извукао из дугих трудова којима сам испунио сав мој живот. Мој је почетак био тежак; ја сам зазнао за беду и очајање. Доцније, живео сам борећи се, и с борбом живим још и данас, као човек који се не признаје, спори и засипа увредама. Па ипак, ја сам имао само једну веру, једну снагу: рад! Оно пгго ме је подржавало, то је био огромни рад којем сам се одавао. Пред собом сам имао увек циљ, удаљени циљ ка коме сам ишао, и то је било довољно да ме усправи, да ме охрабри да ипак корачам, кад би ме животне невоље скрушиле. Рад о ком вам говорим. то је сређен рад, свакодневни труд, дужност која има да нам сваког дана примакне циљ за по један корак. Колико сам пута седао изјутра за сто расејан, жучних уста, мучен каквим великим физичким или моралним болом! И опет увек, поред моје љутње