Prosvetni glasnik

300

Просветни Гласник

„Ауторитет и дисциплина у васпитању" (Аићп, АиШИе е1 ИтрИпе еп татге (1 : ес1и<:аИоп: Рапз, А1сап). Жил Пајо, у једном живом предговору, доводи у везу ово слабљење домаћег и школског ауторитета са великом социалном кризом која потреса економске функције. „Радне масе, пише он, имају данас још нејасно осећање да сутрашње право може битн основано само на раду. Оне примају врло нерадо појам о ауторитету схваћеном као неко божанско право које се изродило у класно право. Оне теже да допусте ауторитет само под видом потпуне стручности у организацији и вођењу рада. Како наши млади људи, чији је критични дух пробуђен и који немају искуства о нечувеној сложености социјалних проблема, не би били дубоко узнемирени?" Са своје стране, писац дела пита „од којих елемената треба да буде створен и, тако рећн, изаткан ауторитет наставника и родитеља, ако се хоће да се он наметне савести детета, да задобије његово поштовање и његов пристанак". Ауторитет је, мисли писац, право, али у исти мах и дужност и служба. Први услов ауторитета почива у савесном вршењу од стране наставника свих његовпх дужности; он не намеће више ауторитет, он се намеће својим професионалним добрим особинама, и „он ће имати утицаја на дух и вољу другога само ако, својим интелектуалннм и моралним особинама, одговара више или мање свесним захтевима детињим". Дете се, дакле, клања само пред његовим врлинама. Које су врлине васпитачеве? Према једној анализи „Општег приручника основе наставне" (Мапие1 цепега1 с1е Гш$1гисНоп ридНдие), писац их разазнаје четири: две основне, оданосш и иравду, и две необавезне, пријашно аонашање и 'живосш у раду. Прва од ових врлина, оданост, у ствари је давање себе једном предмету коме се човек посветио. Васпитање, то не значи само раздавати знања према програмима, то значи, најпре и нарочито, образовати срце и вољу, сгворити од детета човека. Али, да би га васпитали, треба да га позиајемо, и, кад није реч само о једном детету, но о двадесет, тридесет, четрдесет ђака, и кад треба истраживати шта се слаже с њиховим различитим природама, ово стрпљиво дело продирања у другога и акције тражи доиста неирекидно давање себе од стране васпитача. Друга капитална врлина је правда. Зна се колико су деца осетљива кад се тиче нравде. Она не допуштају ни нарочите наклоности ни предубеђења. Наставник који је повредио тај оштри смисао правде, „осуђен је без апелате". „Он је повредио, у њихову идеалу, младе душе. Он је себи забранио сваку акцију над њима. На против, кад је задовољна, савест детиња се отвара одговорности и, према томе, напору. Она се уздиже, тражи да се учини достојном санкција које проистичу од професорова ауторитета, — да изазове хвалу, јер она, долазећи с тог из^