Prosvetni glasnik

Кроз Стране Листбве . 301

вора, има већу вредност; да избегне покуду, јер она,. долазећи од наставника, садржи више горчине и више срамоте." Али како ове врлине правде и оданости имају више зрачног дејства ако се споје са симпатијом ! Отуда се човек може питати да ли је врлина пријатног понашања необавезна, или је и она фондаментална, Писац даје о њој ову лепу анализу: „Открити се детету које вас не познаје, или, тачније, вара се о вама, јер вас суди према једном једноличном и мало засгарелом типу; показати се своме малом аудиторијуму, не више у укрућеном ставу магистра који вреба грешку или, неосетљив, додељује хвалу; показати, у њиховој разноврсности и њиховој покретљивости, душевна стања која изазива у вама призор разреда; истаћи, у прекору тако исто као и у хвали, и још више но у хвали, дубоку симпатију која је основна врлина васпитачева; престати, једном речју, бити апстракција и показати се човеком, са свом добротом коју човекољубље претпоставља, — ето у главном шта се може означити именом пријатног понашања". Што се тиче живости, она ее може укратко дефинисати даром да се одржи интерес и активност у разреду. Не може се довољно истаћи морална вредност интелектуалних метода „веселе" радљивости: разгонећи досаду и усиљеност, оне доприносе лаком одржавању наставничке дисциплине, која је потребна делу васпитања. Духовни геније Француске Г. Шевалије, професор филозофије на Университету у Греноблу, држао је недавно један јавни курс о главним представницима француске мисли. У својој'уводној лекцији, штампаној у часопису Тело и Дух (Ге Согрз е! ]'Ебрп1), он је обележио врло јасно главне црте духовнога генија Француске. Поредећи француску филозофију с филозофијом суседних народа, он је истакао нарочито код француских мислилаца ону способност равнотеже која их је спречила да се изгубе у неодређеном идеализму, не допуштајући им тако исто ни да упадну у суви реализам: „дух анализе и дух синтезе, реализам и идеализам, способност за шадију и наклоност за размишљањем, хладна смелост мисли и осећањС култ; позитивнога и страсно веровање у више реалности... Све то с1;налази хармонично комбиновано у француском духу." " " Та способност равнотеже објашњава такође зашто је ФраЦцуз увек мислио на практичне примене које могу да добију његове највтне спекулације. Велики француски филозофи били су сви ванредни .шедп и умели су да мету своју мисао на домашај сваког образованог човека." Најзад, том мешавином код Француза смисла иозишивнога и смисла идеалнога може се објаснити и важност коју француски филозофи придају метафизици и нарочито, пуном страве за свакога, проблему наше судбине.