Prosvetni glasnik

312

Просветни Гласник

10) Сиоменица Јована Скерлића; 11) Прииоветке Проспера Меримеа ј преводу г. Светиелава Петровића; 12) Плаушове комедије у преводу г. д-ра Веселина Чајкановића; 13) Мршве душе Н. В. Гогоља у преводу г-це Станке Глишићеве; 14) Хенри Езмонд од В. М. Текереја у преводу г-ђе Јелисавете Марковић. „Преводна књижевност развила се у задње вреже као никад досле у нашој прошлости. Преводи се разнолико и по избору, и по начину, и по побудама; преводе и способни и неспособни; и добро и рђаво. Преводна књижевност била је, међутим, од почетка нарочита брига Задругина. Наш пређашњи тајник лепо је објаснио и ради чега се том послу давала посебна важност: „При малој књижевности као што је наша, једно од главних средстава којима се она има подићи, јесте преводна књижевност. Утицаји туђих књижевности, кад њихова дела читају наши писци у оригиналу, могу бити врло корисни; ни издалека није тај утицај користан као кад су та иста дела преведема -на наш језик. Добром лектиром на туђем језику корисги се један писац, привилегисан и виши од осталих; истом лектиром на нашем језику користе се сви шјсци , и цела публика уз њих, и књижевни ниво диже се одједном у свима слојевима у којима се књижевност воли и негује." С тога је сада Задруга, водећи рачуна о данашњим приликама, дошла на мисао да унесе нужни систем и организацију у тај посао. Преводна књижевност, кад треба да врши свој корисни утицај, мора бити књижевност од вредности. Прво, по избору дела, несумњиво неопходних за књижевно васпитање по својим прворазредним квалитетима; и друго, по способности оних који врше тај посао. Место да се прими оно што се нуди, треба тражити оно што вреди. Да би тај свој план могла извести како ваља, Управа Задруге обратила се нашим стручњацима, да јој сваки, у свом кругу, да списак најбољих ствари које треба да се преведу и умолила је за енглеску књижевност г. Богдана Поповића; за француску г. Павла Поповића и г. Светислава Петровића; за талијанску г. Марка Цара; за руску г. Е. Аничкова и г. Јашу М. Продановића; за немачку г. Богдана Поповића и Милоша Тривунца. „С. К. Задруга примита је ове године један предлог који су још пре рата били поднели Јован Скерлић и г. Тих. Ђорђевић, и који се стално јављао од чланова. То је, да се норед редовниХ кола и поред Забавника покрене и посебна серија књига научно-популарног карактера. Оне би служиле општем обавештавању и образовању и приказивале би бар, у прво време, по читаву једну науку. Ту би се доносила, кад не би било нарочито стручних оригиналних писаца, и ваљана дела из етраних књижевности. Корист оваквих књига код нас, где таква једна систематска серија никако не постоји, била би од велике вредности не само за.већину Задругиних читалаца, која припада грађанском сталежу. него исто толико и ђацима и сваком другом ко би желео да се упути у извесне ствари. Јасно је да би та дела била писана према најновијем стању науке у дотичној дисцнплини и да би по свом начину израде била подешена за што лакше разумевање.