Prosvetni glasnik

317

жртвовати се, ако греба, за њу; с друге стране, подстаћи га свима средствима да сарађује на делу Друштва Народа, које ће гарантовати свакоме од њих сигурност и независност, не силом оружја, већ вишом силом интериационалне правде дефинитивно организоване, Есперанто. — „Париски Глас" (Ђе Сп с1е Рапз) доноси ово духовито мишљење Анатола Фраиса о есперанту: Есперанто може, несумњиво, учинити врло великих услуга трговцима; али како ће ои моћи тумачити најтананије преливе сна? Он није рођен из патње или из радости. Њиме нису јецале или певале људске душе. То је механизам саграђен од једног научењака: то није живот. Претпоставимо да вам неко поклони једну дивну лутку. Њене врло велике и врло благе очи биће осенчене дугим, божанским трепавицама. Уста ће јој бити дивно ружичаста. Коса ће јој бити испредени сунчеви зраци. Она ће се смејати на вас. Она ће вам говорити. Она ће вас звати: Драги мој! Да ли ћете је ви волети? Претпоставимо да се на једном пустом острву ви налазите дуго сами с њоме и да се наједанпут појави једна права жена, чак доста ружна, али најзад једна права жена. да ли ћете ви лутки упућивати ваше мадригале? Есперанто, то је лутка. Француски језик, то је права жена. Гимнасшика за време часа. — У „Општем приручнику основне наставе" (Мапие! §епега1 (1е ГтбЈгисИоп рптаке), један француски учитељ описује, у једној живој слици, начин како да се одагна умор од ученика за време часова: Радило се већ два сата. Ученици су писали, читали, говорили лекције. Сада, све једнако не мичући се с места, они слушаху лекцију из грађанске обуке коју се учитељ труди да учини што занимљивијом. Али, у пркос његове умешности, осећа се да пажња ученика попушта... Разред почиње да бива немиран, нервозан. Учитељ се одупире, продужује стрпљиво, савлађује се, затим, на крају, раздражер, забележи неколико рђавих оцена, пропративши их слатко - киселим напоменам^, и претњама. Мало мира се враћа; таман толико да учитељ има кад да се прибере и да ухвати конац својих идеја... Један лењир пада. Наново ноге почињу да се мичу, руке да машу... Шта ћете, и ако су то велики дечаци, они су уморни после читавога сата готово потпуне непомичности. Њихово рђаво држање, њихова непажња, њихов немир, нехотични су. Знате ли ви публику, чак и образовану, која би могла остати седећи читав сат а да не покаже знаке умора и нестрпљења? Децо моја, ви постајете несносни. ја видим шта вам је: вама треба мало одмора, пре но што вас пустимо на велики одмор. „Устаните! Седите! Устаните!" „Руке на рамена! На потиљак! На бок!" „Руке напред! Руке у вис!" „Дишите: један, два, три. Добро! Седите!"