Prosvetni glasnik

358

Просветни Гласник

носно похађао све уметничке изложбе у Паризу. Но ако се запитам шта сам из свога читања и посматрања научио, искрено морам признати да то није било много. Стекао сам, истина, прилично искуства, знао сам шта је хармонично, а шта вређа око или нема смисла; имао сам у глави доста прикладних фраза, и ослањајући се на критичаре које сам читао, могао сам о свакој слици понешто паметно да кажем. Али када није било никаквог ослонца на ауторитете, када бих се сам, без учитеља и вође, нашао пред једном сликом сасвим новом, онда би ме одмах оставила храброст да о њој самостално судим. Значи, мало сам се користио својом лектиром и посматрањем. Покушавао сам да се поучим и на тај начин што сам слушао како се сликари разговарају са својим ученицима поводом неке слике. Ученик донесе свој рад и са извесним страхопоштовањем ставља га пред учитеља, који га прво дуго посматра, па онда почне да говори тајанственим речима као грчка Сибила. Сликари се ругају књижевницима што употребљавају сликарске изразе, а они међутим још више захватају из литературе. — Па није рђаво, пријатељу. Има јачине, живахно је, свеже... — Изгледа прилично верно оригиналу. Не познајем ту даму, али изгледа ми доста слично. - А, којешта! Погледајте само : нема ваздуха око те главе. Нема атмосфере... — Ето, ваш нос је само на хартији. Тим носом овај господин сигурно не би могао да дише. — Ах, ово је занимљиво... План добар, цртеж приличан; али ту нема живота. Идите у ирироду. Проучавајге природу. И тако даље, и тако даље. Посвећени, то јест они млади људи који мажу бојама по хартији и платну, вероватно и разумеју та мутна објашњења; али за нас профана лица она су више него мутна. Један срећан случај мени је најзад ипак помогао да схватим тајну уметничког дела и да о њему самостално судим. Како сам ја то постигао, видеће се из овога што ћу да испричам. Једног дана био сам са својим пријатељем сликарем у музеју чије име овде не спомињем. Поред ванредних уметничких дела, било је ту и осредњих и рђавих, сачуваних по свој прилици из поштовања према старини, а набављаних зато што сбм сопственик музеја није имао довољно развијен уметнички укус. „Хоћете ли да вам објасним — упита ме мој пријатељ — зашто ову слику називам рђавом, а ону добром?" Разуме се да сам одмах прихватио понуду и спремио се да врло гтажљиео слушам сва објашњења. И мој пријатељ почео је да упоређује. Није му требало много речи,