Prosvetni glasnik

ДЕЦА „ЦРКВЕЊАЦИ", ДЕЦА „ТРГОВЦИ" И ДЕЦА „ЧИНОВНИЦИ" Имамо деце „новинара". 0 тој деци писао сам већ у „Просветном Гласнику". То је прештампао „Народни Подмладак", часопис за дечје питање, који издаје Друштво за заштиту деце. И ено та деца „новинари" отправљају и даље свој посао, и нико их не смета. Можда надлежни мисле да је то добро. Ја тако не мислим. Но ми имамо, осим деце „новинара", деце „црквењака", деце „трговаца" и деце „чиновника". Хоћу да проговорим понешто и о овој деци. Тиме ћу се одужити својој савести, да сам рекао што сам мислио да треба рећи. А хоће ли ме ко саслушати и хоће ли се надлежнији од мене тиме заинтересовати, то је друга ствар. I. Готово у свакој вароши у црквеној порти дању, а често и ноћу, видећете деце која су ту, тако рећи, стално. Ту се лети у хладу одмарају, а грче се од хладноће у јесен и зиму. Ту хватају голубове, ако се случајно легу на звонари, ту играју дугмета, крајцарица, па и карата. А већ цигарете су им у устима као да су најстрасније дуванџије. Међу собом се слажу. Кад дувана немају, онда један исти дим од цигаре иде из уста у уста, те на тај начин сви пуше — једну цигарицу. Приближе ли им се друга деца, наружиће их, па и физички напасти, јер их не маре, знају да нису као она, да кажем, нису „црквена". Ова деца, поред црквењака, звоне на служби, на вечерњи, а кад стигну и на јутрењи. Кад је какав погреб, особито ако је умро неко богатији, па опело треба да се изврши свечаније, та деца су опет ту, звоне; ако треба, обуку се и носе кољиво, крст и т. д. Кад је служба, опет се облаче, кад им се то тражи, и у цркви су за време службе ревносна у својој дужности. Ако је свадба, рано или пред подне, ова деца су опет ту, у послу су и довикују: „Куме, изгоре кеса!" Ова деца врше дакле и некакве послове, које иначе врше црквењаци, и ја их зато назвах деца „црквењаци". просветни гласник, п књ, 12 св., 1921. 45