Prosvetni glasnik

712

Просветни Гласник

љали. И тако се није морао учити цео предмет. И ја сам на хемиска питања такве одговоре, био саставио, и та моја назови „хемија" као уџбеник је служила. Тада је полагање испита и тиме било олакшано што је прозвани кандидат прегледао извучено питање четврт часа, докле је ранији испитиван. После Рашковића, који је умро 1872 године, мени је поверена катедра хемије и хемиске технологије на Великој Школи; и предана ми је њена хемиска лабораторија. Ту је требало рударски систем заменити университетским: приновио сам предаваоницу са шесет седишта; уредио сам у лабораторији столове са 12 радних места; увео сам воду и газолински гас, а доцније и електричну струју; одвојио сам лабораторију за професора и за асистента; набавио сам много што-шта што је било потребно за предавање и за лабораториски рад, итд. У том послу угледао сам се на лабораторију мог берлинског професора Хофмана, и на његова класична предавања, којима је своје ученике у модерну хемију уводио. Да би олакшао мојим ученицима праћење мојих предавања, написао сам уџбенике из неорганске и органске хемије, и из хемиске технологије; а да би им омогућио рад у лабораторији, превео сам упутства за те радове од Вислиценуса и од Хофмана, мојих професора, код којих сам и ја по њима радио. У лабораторији сам био завео рад целог дана; али му ученици, због многих предмета, нису могли довољно времена посветити. Нешто веће интересовање за хемију јавило се тек онда кад су природо-математичари веће хемиске спреме добили првенство за медицинске и рударске питомце на страни. Хемиско образовање у Великој Школи било је, због недостатака стручности, врло оскудно. Прави полет и код нас су науке добиле тек онда кад је 1905 године Велика Школа претворена у Университет, који је стручност наука извео. Јер и на нашем Университету свака наука може бити предмет нарочите студије. Том приликом израђен је дубљи програм хемије, нарочито за лабораториске радове, и тиме је створен Хемиски Институт, који је и код нас дао полет хемији. То је извео Д-р Миливоје С. Лозанић, угледајући се на институт свог берлинског професора Фишера, и на нови хемиски институт у Данцигу (Лангфуру), где је био асистенат. Доктор Лозанић дошао је на Университет као доценат 1908 године. Број студената хемије на нашем Университету растао је из године у годину; и то је изазвало те су у лабораторији на једно радно место по два студента стављана. Али је та претрпаност ометала рад. Још пре рата, када је наш Университет имао 1500 студената, нису могли сви хемичари добити места у лабораторији, и ако су по двојица на једно место стављани. После рата, пак, када је број студената порастао на 7000, уписало је предавања хемије њих преко 300, а пријавило се за лабораторију њих преко сто; међутим, предаваоница је имала само 60