Prosvetni glasnik, 01. 12. 1921., S. 40

720

Просветни Гласник

није Вуков. Дело је по свој прилици написано на захтев владин (позив ће бити био управљен на Платона, па га је Натошевић примио од Платона), и влада га је и издала. Свакојако је Натошевић морао имати свагда на уму да ради за владу, а лако је могућно да су дата и упутства (може бити и у одређивању литературе) за Уаушсшво. Али Натошевић се не позива ни на кога и ни на што. Властитога искуства он за овај рад није имао; морао се дакле послужити туђим. Али чијим? А. Варађанин је записао како је најближи сарадник Натошевићев, Никола Ђ. Вукићевић, тврдио да је „Натошевић знао за Песталоција и Дистервега, Салцмана, Келнера, Хермана и т. д." ')• Али ако их је и знао, питање је да ли је већ у то доба за њих знао (или за све њих), и да ли се могао служити њима, у којој мери, и у ком облику (посредно или непосредно). За овај мах, ми ћемо ова питања оставити на страну. Најпрече је да видимо само дело, и да чујемо шта нам оно казује. Ево какве су његове главне идеје. Деца се рађају с опредељењем да буду умни, религиозни и морално друштвени људи. Школа треба да их прихвати и приведе том светом опредељењу, а основна школа је одређена да то најсветије и најсавесније дело започне, и да децу уведе у живот ума, вере, доброте и дружевности. — Школаје и училиште и васпиталиште, али што су деца млађа, то мора ова, васпитна страна, с тим претежнија бити. — Школа ова има два главна посла: један дете буди и освешћује (формални), а други даје детету знаи^а и вештине (реални или материални). Ова два посла не могу се никако један с другим испоредити, што се тиче њихове вредности, јер је онај што буди и образује снаге много претежнији од онога што даје знања и вештине. Науке и вештине у овој почетној школи само толико вреде колико својим предметима буде душевне и умне снаге (т. ј. емоционалне и интелектуалне), и то тако да се ове пробуђене снаге после школе не изгубе, као што се науке школске изгубе и забораве, него да довека остану пробуђене и да чезну за науком. — Децу свесно и разумно у науке увести и децу циљу сходно забављати, велики је и тежак посао, и учитељ мале деце мора бити највештији и најчеститији човек, да би урадио све оно што треба и ваља урадити. Та особита вештина учитељева је у елеменшарносши (која у Натошевића обухвата и постепеност, и саморадњу и опажајност) и у комбииацији или концентрацији, т. ј. у везивању сродности и у понављању); „без овог комбинирања и концентрације остају све науке у дечјој памети свака за се, осамљене, као да не би никојег сроства и одношења међу њима било, стоје одлучене и развезане, те тим не само слабије, него се и у часу изгубе, забораве и пропадну" [ Крашкога уиуства од 1861. стр. 6]. — „Науке су одређене да усреће децу; ал' и учење — и учење одмах од првог школског часа

') А. Варађанин, ор. сН., стр. 23.