Prosvetni glasnik

724

Просветни Гласннк

Престрого каткад он обличавао: Обаче вјерни ученик Сократов (Прошчајмо жару добром) нерад Видјети ум богодани рабом. То је једна црта коју је Натошевић имао заједничку и с Доситијем и са другим великим реформаторима. V Нњижевнп рад. — Прослава стогодишњице. — Изложба његовнх штамиашх радова а рукоииса. — Шша нам је био и шша је урадно за нас. Ако узмемо да књижевни рад Натошевићев отпочиње 1847 године, када је почео записивати мисли које су одредиле правац свему његову каснијему раду, онда је књижевна радња његова испунила равно четири деценије. За ту четрдесетогодишњицу Натошевић је написао толико да иде у ред наших најплоднијих књижевника, и у том погледу он се отима о првенство с Миланом Ђ. Милићевићем, Ђорђем Поповиђем (Даничаром) и Стојаном Новаковићем. Али ако није прошла још ни друга четрдесетогодишњица од његових првих покушаја, ми се данас већ не можемо надати да ћемо икад моћи прибрати све списе покојникове. Један је од главних разлога томе његов немар за себе. Натошевић се готово никада није ни потписивао под своје радове; ретко их је кад прештампавао, а поједине чланке и расправе није сабирао никада, нити их у оделитим књигама издавао; он је увек полазио са стајалишта да је главно шта се пише, а не ко пише. (А како је свој књижевни рад сматрао као свој дуг народу, то се одрицао и награде зањ. Од прихода за своје књижевне радове он је основао „Фонд за школски лист" и „Фонд за школску сирочад", а и други фондови су још, посредно, потпомогнути приходом од његових књига. У томе нема он да се бори о првенство ни са једним нашим књижевником, — несебезналост Ђорђа Натошевића је јединствена). — Други разлог можемо тражити у великој распрострањености његове књижевне радње: Натошевић је свугде стизао и свакоме се одазивао, његови радови су штампани у готово свим нашим политичким, књижевним и стручним листовима, у повременим публикацијама (а нарочито у календарима), који су за његова доба изалазили. А ако би се по његову маркантну стилу (који је одмах у почетку показао своју особеност, као што видимо из напред саопштенога чланчића) већином и могло познати што је потекло из његова пера, ипак је, нарочито данас, када су нам толике књиге пронале, тежак и готово немогућан посао све то изнаћи и прибрати. — Трећи је разлог што ни његова књижевна оставина, ни библиотека 1 ) нису у овом рату остале поштеђене. ') Удовица покојникова поклонила је оставину и библиотеку Натошевићеву српској вишој девојзчкој школи у Новом Саду (сада државној женској грађанској школи), где се оне и сада находе, у колико су после рата очуване.