Prosvetni glasnik

726

Просветни Гласник

је топло, оно се одмах сакрије и дува хладан ветар". Свирање једне кутије с музиком сматраху североамерички Индијанци за дело неког малог духа који у њој станује, а Ескими мишљаху да је кутија с музиком „младунче оргуљино" 1 )Навођење даљих примера који нам стоје на расположењу у етнолошким делима из свих делова света, дало би исте резултате. И неорганским предметима приписује се живот који потпуно одговара човечјем. Тај живот може да узме различите облике, али се увек представља у једном облику, бива увек објективиран (утелотворен, оваплоћен). Примитивни човек овога ступња не може управо да замисли духове, и кад етнолози о томе говоре, оида то мора да почива на заблуди. Особине оних живих бића слична су, више или мање, особинама сопственога ја, чије радње долазе тамо до израза у једном претераном, према разним потребама одређеном облику. На тај начин се ствара могућност за бескрајно претварање. Понашање је од прилике слично детињем: довољно је да се живот у стварима представи, па да се доиста и опази. Такви доживљаји који почивају на схватању појединих, међу собом и од ја одвојених ствари, немају оно обележје по коме се могу разликовати или као представа или као опажање, него се одликују многоструком незаконитошћу и неправилношћу, нередом. Тек са схватањем везе која влада у животној заједници, успособљава се човек да прави ону разлику. Та веза недостаје овом првом ступњу развитка, који карактеришу објективирање, могућност за претварање и незаконитост, и који ми означујемо као стадијум бајке. На основу изложенога начина схватања не стоји примитивни човек ни пред којом природном или животном појавом збуњен: одмах налази он објашњење, које је за њега необорива истина, јер се потпуно поклапа са стварношћу како је он схвата. „Истинити" су доживљаји у сну, „истинити" и они после смрти. Све је могућно, а ништа од опште неопходности. Кад је К. V. <1 Зкшеп ваљаном Антонију (Бакаирски Индијанац) дао на оцену став: „Сваки човек мора умрети", објаснио га је он после размишљања од четврт часа: „Ја умрем само (и) ми (умремо)". Пошто узрок смрти као и сваке болести лежи само у чаробном дејству злих људи, то је онаЈ став за Индијанца имао исто значење као и за њега неразумљива тврдња која би од прилике гласила: сви људи морају бити убијени. Животиње, предмети жива су бића, личности као и сами људи, па имају и исте особине: они говоре и раде као људи. На питање: „Како је могло небо да говори?" одговара Антоније: „Не знам, тада је говорило". Од стрела постали су људи, од кунина — жене. „Сунце је велика лопта од перја црвене араре (птице) и тукана, чије перје показује такође дивну неранџасту и црвену боју;

') Резсће!, н. н. м., стр. 256.