Prosvetni glasnik

754

Просветни Гласник

8. Прилагоди своју насшаву средини. — На селу, обрађивати с ученицима школску башту; задржавати се нарочито на свима знанственим појмовима који се могу применити на агрикултуру. У граду, на онима који служе за индустрију или трговину. Умножити, варирајући их према средини, вежбања из рачуна (писмен рачун и усмен рачун), из цртања, геометрије и ручног рада. 9. Стави сву своју душу у своју наставу морала. — За морал, не треба никаквих „лекција" ни „резимеа". Нека то буду само кратке приче узете из догађаја из живота, концизие и јаке максиме. Морал коме ће се деца учити, јасан и рационалан, морал правде и солидарности, заслужује да му се стави у службу сва емоција, сав ентузиазам за који је човек способан. 10. Праксаикуј сам шај морал. — Организовати, за ђаке, некадање ђаке, све младиће из општине, друштва за васпитање и солидарност која допуњују и продужују акцију школе. Дати пример љубави спрам рада и поштовања спрам закона. Те две врлине, које су увек потребне, потребне су више но икад у периодама које дсшазе иза великих поремећаја. Учитељ није само настављач деце; он је васпитач народа. Он треба да буде свестан одговорности коју му даје његова висока мисија. О ПЕДАГОШКОЈ ВРЕДНОСТИ ВИЛИНСКИХ ПРИЧА Гђа Марија Монтесори, славни талијански педагог, за чији васпитни систем тврде њени енглески сбожаваоци да је „најлепше откриће које је учињено у тој области од открића Песталациевих, Фребелових и Русо-ових", држала је недавно у Лондону, у „Друштву за студију детета" (СћМ 51ис1у 5оае1:у), конференцију о педагошкој вредности вилинских прича, доказујући њихов рђав утицај на децу. Гђа Монтесори отворила је своју конференцију поставивши као принцип да су основни психички закони истоветни у свима људским расама, и да, ако се констатују разлике између деце разних народа, оне проистичу из разлике „духовне хране". Тако се деца германских и англосаксонских народа сналазе друкче спрам вилинских прича но деца латинских народа; прва им приписују мистичну и, у извесном степену, религиозну вредност, док су за другу ове приче само забава и разонода. Та разлика долази, према Гђи Монтесори, отуда што „код латинских народа, мајке не причају вилинске приче деци; она их слушају само из уста дојкиња и служавки са с^ла; уз то, и нарочито, настава прича је забрањена у школи". Енглези би требали — закључује Гђа Монтесори — да, у овој ствари, усвоје држање латинских народа; слушање и читање вилинских прича није површна забава, нити пролази не оставивши психичких трагова; на против, оне проничу дубоко у дух, и то баш онда „кад је дете