Prosvetni glasnik

ГЛУМАЧКА ШКОЛА Наивно схватање да је „Божји дар" довољан да човек постанедобар глумац, у развијеним уметничким срединама давно је преживело. Чак и у нас, у нашем младом позоришном животу, искуства су већ показала да даровити глумци без културе, марљива рада и бар практичне школе под руком добрих редитеља, завршују као осредњи глумци. Шта више, из тог кола природом обдарених глумаца (појавом, гласом, темпераментом), често пута произлазе они код којих и најшира публика једног дана почиње уочавати најнесносније мане рђавог глумца: говор без смисла, суву декламацију, нескладне покрете, неодмерено пењање гласа месго снаге страсти, једном речи одсуство разумевања, укуса и искрености. Да се из природних дарова развије глумачка вештина, потребна су многострука знања и умења. Она се стичу или дугим вежбањем на позорници, или у нарочитој методској школи за глумачку уметност. Кандидатима који уз природне дарове имају добру интелигенцију и јаку вољу, често пута довољно је прво, али је друго поузданије и брже. Зато данас нема ниједне уметнички развијеније средине у којој, поред повремених приватних курсева, нема и стална глумачка школа. У Паризу, на пример, Консерваториум основан је још 1795 године, и од почетка у њему је одсек за дикцију и декламацију. Та школа даје већи број глумаца за сва драмска позоришта у Паризу и у великим градовима у унутрашњости. У позориштима на париским „Великим Булеварима" која дају водвиљ, ревије и особени репертоар Великог Гињола и пантомиме, глумци су већином самоуци или ученици великих глумаца. Из тог слободног извора има их који су завршили кариеру у Француској Комедији, као равни или чак срећнији такмаци својим школованим друговима — лореатима Консерваториума. Та појава, уз друге приговоре и критике Консерваториума, и довела је дотле да се последњих година много спорила вредност Глумачке Школе у Паризу, у облику у коме је она била до данас. Њој се, као и многим другим глумачким школама на другим странама, с разлогом могла пребацити несавременост метода. Основана у време кад су тако просвбтни гдаоник, I књ., 1. св., 1922. 1