Prosvetni glasnik

4

Просветни Гласник

Први покушај са Глумачком Школом учињен је у нас још године 1869, одмах по уласку у нову зграду Народног Позоришта. Та прва трупа Народног Позоришта, као и раније које су под истим именом у Београду представљале, у главном била је склопљена из глумаца из Војводине. Глумаца у опште у то доба било је мало,- и свако појачање трупе у Београду могло се извести само слабљењем трупе Српског Народног Позоришта у Новом Саду. Ту невољу, између осталих, наводи и Ђ. Малетић у својој Грађи за Исшорију Народног Позоришта као разлог оснивању прве Глумачке Школе у Београду. Позоришни Одбор донео је одлуку о томе 16 децембра 1869, а школа је отворена већ 2 јануара 1870. Што више о раду у тој школи нигде није забележено. Може се само закључити да је она била импровизована на брзу руку, и да се сводила на практична вежбања у глуми и језику. Наставници су јој били артистички управитељ Бачвански и драматург Јован Ђорђевић. ГТрема одлуци одборској број ученика био је ограничен на 6, а потпора школи (настава и помоћ приправницима) предвиђена је била за оно време — раскошком цифром од 28.800 пореских гроша или 12.124 динара годишње. Али је ограничење броја ученика било излишно пошто навале није ни било. Оскудица даровитих кандидата била је толика да за три године рада, од 1870 до 1873, Глумачка Школа ниг' а дала више од једне добре глумице (Мара Ђорђевић-Гргурова). Године 1873 Глумачка Школа затвара се, и између београдске и новосадске драматургије почиње дискусија о неплодности београдске позорнице, која не успева да одгаји глумачки подмладак. Позоришни историчар Малетић слаб успех Глумачке Школе објашњава оскудицом дара и спреме кандидата, и у опште малим избором. Нешто млађих чиновника и ђака прилазило је позоришту из истинске љубави, али само повремено, у улози љубитеља позоришне уметности. У професионалне глумце, у то доб? из старих граница Србије> ретко је ко хтео. У малој грађанској среди»ч, једва изниклој из патриархалног сељаштва, то је разумљива појава. У осталом, и појмови о уметности и нарави тогр . старога времена трајали су дуго у нас. Чак у 1881 Малетић с разлогом апострофира своје савременике да му кажу колико је на београдској позорници „глумаца из нашега оташтва" (то јест, из Србије). У то доба, скоро пола века иза представа Јоакима Вујића у Крагујевцу, а преко педесет година скоро сталног позоришног живота у Београду, на позоришиој листи видимо још увек три четвртине глумаца из Војводине. У то доба управо наилази на београдску позорницу прва фаланга глумаца Србијанаца — Милорад Гавриловић> Илија Станојевић, Раја Павловић, Сава Тодоровић, Љуба Станојевић, Веља Миљковић. Што се тиче жена, београдско позориште за педесет година кариере није успело однеговати више од две-три добре глумице Србијанке. Толико се управо могло напабирчити из малог броја жен-