Prosvetni glasnik

Мисли на Св. Саву

199

време уништила не само слободу, него и последњи траг националне културе, која се упоредо са организацијом државе и сређивањем политичких и друштвених односа у земљи почела јављати, успео да очува своје име и остала национална обележја. Обезглављен губитком својих вођа, лишен свих услова за сваки друштвени и духовни развитак, свих политичких и грађанских права, срозан на ниво примитивног бића чија је сва животна енергија била управљена искључиво на одржање голе душе, једном речју направљен потпуним физичким и духовним робом, наш народ је убрзо после своје дефинитивне пропасти представљао живи труп без главе, без физичке снаге, готов да у најкраћем времену испусти и последњи дах живота. И да није било наше народне цркве, запојене снажним духом њеног првог архиепископа Св. Саве, која му је у тешким данима робовања крепила душу вером у Бога и вечиту правду и надом у боље дане, тешко да би наш народ могао издржати ропство туђинима од толико векова, а да се у овом не изгуби. Око скромних црквица и манастира, задужбина наших старих владара, над којима је стално лебдео велики дух нашег првог архипастира, скупљао се кроз векове робовања наш намучени народ да се Богу помоли, и од ових одлазио освежен и окрепљен у несрећи, којој се крај није могао сагледати. Преко нашег народног свештеника и народне цркве уношена је, у обезглављени и сваке одбране лишени народни организам, једна нова снага, коју непријатељ није могао ни уништити ни оковати, духовна и морална снага нашег првог народног архипастира Св. Саве. Та велика духовна снага помогла је нашем народу да се у пркос свима несрећама које су га од Косова до последњих дана пратиле, одржи, да води стогодишњу надчовечанску борбу за своју егзистенцију и своју слободу, и да на крају триумфује у победи својих многобројних пријатеља и остварењу свог националног идеала. Она је очувала не само нас с оне стране Саве и Дунава, него и вас с ове стране, чији су претци у очајању робова, којима ни са које стране помоћи није било, напуштали своју домовину и своја огњишта, да једно ропство замене другим, које им је изгледало мање тешко и мање свирепо. Ваши претци, који су се у току векова нашег робовања Турцима откидали од нашег народног организма, немоћног да их за себе задржи, и пребацивали преко Саве и Дунава у ове земље, не да у њима нађу мира и спокојства, већ да и даље робују и свог новог господара својим грудима и својом крвљу од Турака бране, и не слутећи историјски значај који ће доцније Провиђење дати њиховим сеобама, још тада су својим гробовима омеђили границе које ће наша отаџбина након неколико столећа имати у овим крајевима. Вас, њихове потомке, звали се ви данас Срби или Буњевци, у тим је међама, и ако сте били раздвојени, проређени и туђинском влашћу притиснути, можда неопажено од вас, одржавала и нашем народу сачувала она иста моћна духовна снага која је и наш