Prosvetni glasnik

198

Просветни Гласник

И наш народ, и ако мали, имао је среће да му, у далекој прошлости, пре пуних седам столећа, у времену када је још непросвећен, политички и духовно разједињен, живео својим примитивним патриархалним животом, без довољно свести о држави и осећаја потребе за јаком државном заједницом, Провиђење подари једног знаменитог човека, гениалног духа и великих државничких и организаторских способности. Тај знаменити човек, који је сву снагу свог великог духа, сав свој велики ауторитет крунисане главе и цео свој живот ставио у службу свога народа, био је наш први архиепископ и народни просветитељ Св. Сава, чију свету успомену у овом тренутку слави наша благодарна школска омладина и ми старији са њоме. Рођен у краљевској кући, у богаству, власти, слави и сјају, што је све једно велико и тешко искушење за нерад и удобан живот, коме човек већ по својој природи нагиње, овај краљев син, идеалиста, претпоставља томе животу живот у корисном раду за добро своје отаџбине и свога народа. Свестан значаја и утицаја религије на један још патриархални и непросвећен народ, као што је био наш народ у то доба, Св. Сава напушта родитељски краљевски дом, навлачи на себе калуђерску ризу, лишава се за увек земаљске славе, сјаја и свих сласти живота једног краљевића, и одлази у манастир, али не да у овоме проводи време у калуђерској доколици и празним молитвама, већ да као духовно лице сво1им великим умом и неуморним радом што моћније утиче на консолидовање наше младе државе споља и унутра, на васпитање и препорођај народнога духа. По интуицији његове гениалности, он је врло добро поимао шта је за сређивање и стабилизовање спољних и унутарњих односа једне младе, непријатељима опкољене државе у стварању и једног још примитивног и патриархалног народа, значила у то време независна, народна црква. И зато га видимо да као монах свим својим силама неуморно ради на томе да пре прогласа српске Краљевине издејствује аутономију српске православне цркве. И у једном моменту унутарњих тешкоћа и незгода старе Византије, које Св. Сава умно и дипломатски искоришћава, он успева да византијски цар Теодор, коме су врлине и висока научност овог калуђера из краљевске куће необично импоновале, призна српску цркву за независну и постаје, и ако против своје воље, њен први архиепископ. Мени није циљ да у појединостима говорим о животу и раду Св. Саве и значају његовог рада по наш народ, јер сам уверен да би, поред онога што сте ви већ имали прилике да прочитате и чујете са много компетентније стране, то било излишно. Али ми је ипак потребно толико на овом месту напоменути да се овом нашем народном успеху из тога времена, постигнутом искључиво радом и заслугом Св. Саве, има понајвише да благодари што је наш народ, после пада под једну од најнекултурнијих и најсвирепијих туђинских управа, која му је за кратко