Prosvetni glasnik

388

Просветни Гласник

ницима одгајили су читаву једну генерацију, снажну, активну, борбену, пуну вере, која се дичила да се назове Скерлићевом Омладином. Скерлић је волео школу, волео ју је много. Најпре, волео је чистоту и узвишеност наставничког позива, и говорио је како су професори, у поређењу с другим људима, херувими, и како би, кад би се поново родио, изабрао опет професорски позив. С друге стране, његови ђаци, који су се осећали уздигнутим и јачим под његовим окриљем и ауторитетом, волели су га као свог духовног оца, који се често воли више од крвног. А та љубав која је понекад ишла до обожавања, и која је у исти мах најчистија, јер је најмање себична од свих љубави, њему је чинила задовољство, давала његовом животу још више смисла и поуздања. Али поред тога што је волео школу, јер се у њој подиже и развија, Скерлић је волео и да обара: да обара све што је мрачно, глупо, ниско, лажно. Зато је волео борбу, јер се борбом долази до прогреса. И зато је био политичар. Он није могао да отрпи да људи често инфериорни и по интелекту и по моралу, прописују у парламенту законе по којима и они највиши морају да живе, да живе и да сносе последице разних закулисних компромиса. И сматрајући да је учествовање у политици дужност грађана, нарочито оних свесних, он је говорио: „Зар мој дед хајдуковао по Шумадији, а ја да стално останем за катедром!" Ради вођења једне широке, националне политике, потребан је говорнички дар, и Скерлић га је имао у највишем ступњу. Много се узносио и много ће се узносити Скерлићев стил, жив, бујан, сјајан. Али они који Скерлића познају само преко његових књижевних дела, добиће непотпуну слику његове способности да изрази мисао. Скерлића је требало чути, а не читати. Он је био рођен оратор, и то од оних од најбоље расе, као Демостен, као Мирабо. Он није освајао своје слушаоце изванредном анализом људских покрета, нити убедљивим аргументима: он је просто опијао, заносио, одушевљавао. Он је био наш Јован Златоуст. Оно што је још привлачило Скерлићу, то је била његова честитост и отвореност. Он је био честит и отворен не само у приватном животу, него и тамо где је то много теже, у јавном: у књижевној критици и у политици. Не плашећи се да ће против себе дићи читаву хајку незадовољних књижевника, он је доносио своје судове хладно, објективно, без увијања; и оно што је Скерлић подигао, стоји, а оно што је он оборио, није се подигло. — У политици та његова честитост и отвореност, што политичари од заната називају наивношћу, такође му је често удила. Али много што-шта у нашој земљи, нарочито сад, после рата, изгледало би другојаче кад бисмо имали неколико таквих идеално честитих политичара као што је он био, кад бисмо имали њега бар. У Скерлићу је била сакупљена изванредна количина енергије, која је, као онај чудесни извор из бајке, у толико више избијала у колико,