Prosvetni glasnik

Душа код животиња

545

казне — то насиље може бити веома корисно за појединца и за друштво. Отуда она и налази у друштву опште одобравање. Кад усвојимо став да је човекова воља строго опредељена — а то значи зависна од осећања и представа — онда ћемо наћи прву додирну тачку између инстинкта и воље. Строга опредељеност, зависност и детерминисаност јесу одлике које се нарочито придају инстинкту. Ми сада видимо да то нису само инстинктове одлике. И воља је такође зависна, опредељена и детерминисана. Човек и животиња раде онако како морају радити — то је прва заједничка копча која их узајамно приближава. Да пођемо даље. Анализом воље и инстинкта може се наћи основ на коме почивају обоје. Ако се воља и инстинкт изражавају у активности, онда — шта је узрок тој активности? Према свему ономе што нам живот казује, тај узрок је осећање пријатности и непријатности. Кад смо у прошлом чланку осећање подвргли анализи, ми смо нашли да се оно своди на сноп тенденција. Објекат тих тенденција јесте задовољење неке потребе. То опет значи да је потреба она природна база на којој почива цео механизам телесног и душевног живота сваке животиње, корен из којега се развило свеколико благо духа и цивилизације. Инстинкт и воља не чине у томе никакав изузетак. Подвргнути под лупу анализе, и једно и друго представљају две фазе једног истог процеса. Обоје имају један корен. То је онај исти корен који смо нашли кад смо анализирали осећање. Наиме, воља у основи својој јесте једна тенденција. И инстинкт је, исто тако, у основи својој једна тенденција. Значи да се и инстинкт и воља у својој крајњој линији могу редуцирати на сноп органских тенденција. Ту лежи она фундаментална животна снага из које се развила цела душа у свима њеним формама. Ми видимо дакле да између инстинктивне и вољне радње не постоји тако огромна провалија каква се обично замишља. Анимална и човечја активност нису две различите врсте активности, већ два ступња једне исте активности: инстинкт је — могли бисмо рећи — нижи ступањ воље. Нижи кажемо због тога шго је на њему број представа, односно снага интелигенције дотле сведена, да ориентисање у свакој прилици није могућно: животиња је способна да се нађе у ситуацији, али не у свакој ситуацији. То, у осталом, потпуно одговара ступњу развитка на коме се она налази. Додајмо да ни човек не уме да се нађе у свакој ситуацији. И тако на крају, ми ипак налазимо — као што се види — неку разлику између инстинкта и воље. Само, ето, та разлика не лежи у суштини појава, већ у степену њихова савршенства. Животиња не може да ради оно што ради човек, то је несумњиво. Али зато опет животиња и нема амбицију да буде човек. Разлика у њиховим радњама само је последица разлике у њиховој умности. То, међутим, не значи, као што просветии глдснпк, ii кн>., 9 св., 1922. 35