Prosvetni glasnik

752

Проскетни Гласник

ција, као дидактички вреднија метода у настзви, и у уџбеницима Г. Анђелковићевим остала је у мањој примени од апстракције. Слабу важност синтезе и детерминације, слабо или никакво логичко спајање раздвојенога, и недовољно или никакво прибављање конкретне садржине апстракцијама — ни „дугогодишњи прсфесор гимназија и учитељских школа" није могао избећи. А те слабе стране сваке наставе, понајвише веронауке, долазе, прво, отуда што писцима и наставницима махом тешко пада везивање и оних чињеница које се само вишом опсервацијом могу повезати, и друго, што се високе апстракције могу конкретизовати само код обилно датог материала за ближе одредбе апстрактних појмова. Ове тешкоће у настави веронауке у толико су веће кад је катихета везан богословским језиком и стереотипним начином учења. За' Г. Анђелковића се може рећи да је најлибералнији од свих мени познатих писаца уџбеника за веронауку, па ипак не бих могао рећи да је довољно либералан. У 7. задатку I разреда, у чланку „Створење света", из расудака „Адам значи земља, а Ева значи маши свих људи", могао би се извести закључак, као синтеза чињеница и расудака: Земља је маши свих људи. Овај из два дата суда изведени суд сам собом се намеће и добија се справљањем једне из две реченице, на тај начин што се из прве узима за субјекат „земља", а из друге за предикат „мати свих људи". Та синтеза је изостала у наведеном чланку, а она и чини управо оно што је најважније у природном стварању света. Но зато је апстракција задахнућа у истом задатку, под Напоменом, нашла своју детерминацију, и то је оно што је, у овом случају, једино методолошки вредно код писца, а то је изложено под 4. и 5. тачком Напомене. За уџбеник I р. код Г. Анђелковића у опште се може као врло добра одлика утврдити да су, с мало изузетака, Напомеке дуже од самих подглавака. То је сасвим добар методолошки моменат учења, да су објашњења и детерминације у већој употреби од општих излагања и апстракција, Али, није тако и у уџбенику за II разред. Овде је таман обрнут случај: детерминације су многобројне и врло кратке, апстракције су многобројне и утрпане. То је основна погрешка не само у настави веронауке, него и сваке друге наставне гране. Јер, кад се за сваку другу школску науку тражи да буде кратка и популарна, онда се за верску науку тај захтев мора у толико пре и у толико јаче постављати. Извесно је да се у методолошке погрешке ове, као и сваке друге врсте, запада, у првом реду, из недовољног или никаквог разликовања самих методолошких принцнпа учења, и друго, услед слабости писца уџбеника и наставника да високим апстракцијама своје науке прибави потребну конкретну садржину. Овај случај јасно се показује у уџбенику Г. Анђелковића за II разред, где је новозаветним идејама ваљало наћи и приказати како првобитну, тако садању, савремену животну конкретну