Prosvetni glasnik

Јавна Говорница

759

Идеалиста у животу остао је идеалиста и у књижевности. Управо од кад је напустио дворске мутваке,') он је се сав предао књижевности. Баш скоро послао је књижевни оглас свима учитељима-цама, у коме их обавештава: да се једино његовп уџбениин смеју уаошребљаваши. у основ. школп; јер су они једпно одобренн (пре 20 година) од Просвешног Савеша, и као вечна добричина опомиње људе да ко не би упао у грешку да набави књигу од другог писца! Треба напоменути да је овај чланак изишао у доба кад сам са својим братом Милорадом Ђукановићем, учитељем, свима школама послао књижевни оглас да смо после рата штампали наше уџбенике из Рачунице за основну школу. Према томе, учитељи су могли одмах извести закључак да се овај чланак тиче мене и наших уџбеника. Да се то заиста тако могло мислити, позваћу се на лист Школски покрет, св. 1 и 2, за јануар и фебруар 1922, где се може прочитати ово: Извод из записника VI састанка I (XXXIII) Скупштине Удружења Југослов. Учитељства Повереништво Београд, одржаног 11 октобра 1921. год. по подне. У говору Г. Чед. Тодоровића налази се овај став на стр. 49: „Револтира ме начин на који се преко „Н. Просвете" третирају пријатељи наши, и то због једног књижевног огласа, којим писац препоручује „Рачуницу". Ако књига не ваља, то треба озбиљно рећи, а не на недостојан и ироничан начин. Ово се тиче рачунице Ђукановића". Треба све ово имати на уму и довести у везу с тиме да у Народној Просвети изилази књижевни оглас о Рачуницама за III и IV р., које је Г. Милутин Станковић израдио „по најбољим француским писцима и дугогодишњем насгавничкоме искуству". Кад ми је обраћена пажња на поменути чланак у Народној Просвеши, и када су ми сви пријатељи учитељи с негодовањем говорили о овако беспримерном нападу на мене од стране Г. М. С., онда сам се решио да у нужној одбрани напишем критику на „прерађено" пздање од 1920 Рачунице од Г. М. С., које није ништа боље од оног издања пре рата. У то доба сам се разговарао са уреднико.\\ Просветног Гласника, Г. Светиславом Петровићем, професором, у смислу штампања критике на Рачуницу од Г. М. С., у вези са писањем у Народној Просвеши. Разуме се да нисам сматрао за потребно критику радити као на јуриш, а нарочито с обзиром на то што је требало прегледати све бројеве Народне Просвеше и изнети податке о његову тону и писању. Том приликом сматрао сам за потребно прегледати и његов службени лист у Министарству Просвете и уверити се да Г. Станковић нема баш тако много права разметати се својом спремом. Критику сам израдио и уреднику предао доста рано 1921 године, и док је било у важности „прерађено" издање од 1920 године. Рукопис је био са потписом у — шх-\- 6, која је ознака била природна за онако несолидан рад у Народној Просвеши. У уводу критике било је помена у опште о тону писања у Народној Просвеши, а нарочито баш о напа-

] ) Наиомена Г. Ил. Н. Ђукановића. — За време наше велике народне несреће имао сам част налазити се у свити Њ. В. Краља Петра I у дужности Секретара и Управника Двора. Остављам другима на оцену што Г. М. С. то иронично назива „дворски мутвак", само ћу додати да сам одликован ретким почастима: раније сам био васпитач Њ. К. В. Кнеза Павла, а доцније Њ. В Краљ Петар I Велики Ослободилац поверио ми је на чување тестаменат. На послетку треба додати да се у свити Њ. В. Краља и Њ. К. В. Престолонаследника није сем мене налазила више ни једна личност из просветне струке, нити писац ма каквих школских уџбеника.