Prosvetni glasnik

670

Просветни Гласник

живањима, услови пренашања болести нису били прецизирани, нити њен узрок нађен. Са Пастером, од једном се све мења: у место хаоса и незнања, јавља се дефинитивна јасност. Нигде се можда не огледа лепше неумољива строгост методе рада Пастера, но у овим изучавањима беснила. Прва испитивања имала су за циљ тражење проузроковача беснила. Резултат испитања пљувачке побеснелих животиња био је негативан: узрок болести није се могао открити. Ово не треба да нас изненађује: проузроковач беснила није још ни до данас дефинитивно откривен, у пркос модерним методама испитивања. Овај неуспех није обесхрабрио Пастера. Он продужава у пркос свему своја испитивања. Да би се могла болест лако изучити, потребно је моћи изазивати је експериментално, у лабораторији. Но, није лако имати увек на расположењу пљувачку побеснеле животиње; у осталом, вирулентно дејство пљувачке ишчезавало је врло брзо. Али, ако је беснило болест нервних центара, вирус болести мора се у њима налазити. И заиста, делови мозга или мождине какве побеснеле животиње, убачени под кожу здравој животињи, изазивају, после извесног времена, беснило; убачени пак директно под омотач мозга здраве животиње, изазивају болест после врло кратког времена (неколико дана). Ова метода убацивања вируса беснила директно у мозак је и данас основна метода вештачког преношења беснила; благодарећи њој, Пастер је могао имати оболелих животиња колико му је год било потребно. У даљим опитима, Пастер утврди да цео нервни систем може бити седиште вируса беснила. У погледу вирулентности, он констатова да се она одржава непромењена у културама вируса на ниској температури и затвореном простору, у току од неколико недеља; али да се та вирулентност мења при прелазу вируса из једне врсте животиње у другу, н.пр. из зеца у кобаја, из зеца у мајмуна, кокош и т. д., при чему та вирулентност постаје стална за сваку врсту животиње већ после неколико прелаза. Значи, вирулентност вируса беснила може да се мења као и у ранијим случајевима (прострел, кокошја колера). С друге стране, пси који би спонтано прездравили од беснила, постају имуни. На основу овога, Пастер увиђа могућност проналаска вакцина против беснила, као и код прострела, Потребно је само успети да се вируленција вируса вештачки ублажи. Али како ? После једне серије упорних експеримената, Пастер дође на идеју да изложи кичмену мождину зеца угинулог од беснила утицају сувог ваздуха. Вируленција овако сушених мождина модификовала се, и после извесног времена, четрнаест дана од прилике, потпуно ишчезпа. Ако се сада псу убацују