Prosvetni glasnik

682

Просветни Гласник

и ако су „ученици пре рата били питомији, послушнији, уређенији", а „данас је распуштеност већа", „ученици су много слободнији него пре рата" и „воле мање да раде, а више да се проводе", — ипак је веома утешна, готово једногласна констатација свих наставничких колегија да се примећује осетан напредак у погледу ученичког владања од ослобођења на овамо. Опажа се, шта више, напредак из године у годину; има тврђења да је на крају ове школске године био напредак у понашању према ономе у почетку године; за нове генерације се каже да су све боље од старијих, — једном речи владање ученика средњих школа приближава се све више ономе од пре рата. Овде су од пресудног утицаја у главноме три фактора. Прво, док је у генерација одмах после рата „појам о ученичким дужностима био поколебан и поремећен нередовним школовањем и прекидом школовања услед рата", и утицајима рата, дотле сада наилазе генерације „чије је понашање остало без знатних последица које је рат донео" и које, редовно се школујући у основној школи, у њој добијају и носе собом у гимназију солиднији темељ у настави и добар појам о реду и понашању. Друго, пуне и све нормалније школске године, на супрот скраћеним течајевима, дају непрекидно све више прилике за благотворни утицај школе. И, најзад, треће, све је већи утицај самих наставника: појединаца на часу, разредних старешина, разредних већа и наставничких савета, који се врши примерима, саветима, опоменама, а у извесним случајевима укорима и казнама. Овде се може констатовати да су односи између наставника и ученика у овој школској години били коректни. Локалних одступања од општег појава било је у незнатној мери. Без сумње бисмо у погледу ученичког владања имали боље резултате да је школу у њену раду помагала кућа и да је веза између дома и школе била приснија. Истина, готово у свима школама обавештавале су разредне старешине или школске управе родитеље слабих ученика о њихову неповољну успеху, али је тај додир школе и куће ограничен само на те родитеље и долази само по сили прилика. Правих родишељских већа, на којима се наставкици са родитељима узајамно обавештавају и заједнички траже начина за побољшање ученичког владања и успеха, било је у малом броју школа (I, III и IV мушка Београд, Битољ, Велес, Гњилане, Зајечар, Краљево, Лесковац, мушка Ниш, Ресан, Тетово, Чачак, Бела Црква, мушка и женска Н. Сад, Србобран, Нови Врбас, Суботица). Покушај многих других школа у овом правцу разбио се о апатију родитеља, те тако нису на пр. ове године одржана родитељска већа у свима трима средњим школама у Крагујевцу, у Крушевцу, Пријепољу, Пећи и др., јер је био врло слаб одзив родитеља, како прошлих тако и ове године, и за њих се родитељи не интересују. Шта више, има места у којима је немогуће и држати таква већа. Тако, изасланик за преглед школе у Аранђеловцу тврди да су она „немогућа