Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

125

Истакавши важан педагошки принцип, који је у исто време и закон развитка са социолошког и биолошког гледишта, наиме да су све човекове особине и способности зависне од спољних услова живота, Г. Чубровић га није применио на васпитање, зато што васпитање није схватио шире, као једну врсту животне акције, која је, као и остале врсте те акције, потчињена основним животним законима. При одређивању појма васпитања, Г. Чубровић се наслања на еволуционистичку етику и социологију, и тражи потпоре у резултатима истраживања експерименталне психологије, на супрот Г. Д-ру Вићенгију Ракићу, који заснива свој васпитни систем поглавито на биологији. Отуда је дефиниција појма васпи тања коју даје Г. Чубровић ужа од дефиниције тог појма код Г. Ракића: док је, по првом, васпитање свесно утицање, свесно мењање човечје природе у неком одређеном правцу, дотле је, по другом, васпитање развијање снага и способности. Према томе, појам васпитања, у другом случају, обухвата не само намерно већ и ненамерно утицање. Ако, са Карлом Гросом, признамо да човеков живот почиње са ненамерним самообразовањем, на које се надовезује у младости образовање од стране других, а из њега постаје намерно самообразовање, онда морамо усвојити другу дефиницију, узимајући у обзир васпитни утицај практичног живота, поглавито његов утицај на развијање воље за рад. Да је дефиниција васпитања код Г. Ракића шира, те да има већу примену, доказује и поређење одредби васпитног циља које нам дају Г. Ракић и Г. Чубровић. По првом, циљ развијању снага и способности јесте одржање и напредак, по другом, морални карактер који ће делати по моралним законима; по првом, крајњи васпитни циљ није само морални, но и естетички, интелектуални, економски и грађански, по другом само морални. Ако се ставимо на монистичко гледиште и усвојимо хипотезу континуитета, онда ћемо придати већу вредност првој дефиницији; до ње нас, у осталом, доводи само посматрање живота. Г. Чубровић држи да су у циљу, који он признаје за тачан, „обухваћене све потребе како за одржање индивидуе и њен развитак, тако и за одржање друштвене целине" (ст. 27, 28). Али он ту превиђа оно што истиче на другим местима, наиме да су на појаву моралног живота код човека утицали у току еволуције борба за самоодржање и однос узајамне помоћи чланова једне заједнице, однос који је постао првобитно у тежњи човековој да се одржи (24); да су морални принципи постали као нужне чињенице одржања односа међу људима (25); да човек може бити срећан само онда ако ради у корист одржања целине, те да васпитање тежи томе да се води рачуна о одржању и појединаца и целине (30); да тежња васпитања за одржањем појединаца и целине условљава успостављање моралног друштвеног реда. Према томе, морално васпитање јесте само једно од средстава одржања индивидуе и заједнице. Историја васпитања нам показује да су у току еволуције игре, свечаности, митови, гатке,