Prosvetni glasnik
О савременом правопису српскохрватског књижевног језика
305
пише великим почетним словом, али нема значење припадања томе предмету или лицу, већ значи припадање врсти таквих предмета, место великог писмена ставља се мало ( Драконов, драконски, Ћирилов, ћирилски итд.). 2. У другу групу долазе цитати и све оно што до извесне мере има тип цитата, утврђених, сталних карактеристика. Ту је само почетно слово велико; остале речи имају писмена која им по њиховој природи припадају. Овамо долазе називи идејних покрета, карактеристике најразличније врсте које се издвајају као засебни појмови; називи празника и обележавање карактеристичног имена у изношењу „општијих" назива. Тако је: Илирски иокреш. Велика субоша. Шша да се ради? (у називу књиге) итд. Могло би се запитати, шта су то „ оашшији " називи. То су, по моме мишљењу, називи у којим се само придевом обележава разлика једног назива од другог, на пр. Таковска ул, Врачарски срез, Београшски округ итд. У колико се тим називима не обележава једна установа, дакле, у колико они нису називи или имена једнога предмета или једног лица, већ се одређује само њихово издвајање од свих сличних назива, они улазе у ову категорију. Код ових назива имамо још ту особину, да опште име може стајати и иза онога које га одређује и испред њега. По себи се разуме да је овде тежиште у имену којим се одређује опште име. Зато се оно мора писати великим иисменом ма на ком месту стајало. Ја сам узео (у „Правопису") нормални случај, тј. када је детерминатав напрвоме месту, на пр. Дубровачка ул. или слично; али може бити детерминатив и на другом месту, и тада се, наравно, он и пише великим писменом: у улици Дубровачкој, у срезу Паланачком (Паланачки срез као административни назив) итд. Из свега се овога види да сам се ја старао да велика писмена употребим у правим именима једнога. лица или једнога предмета; а само почетно велико слово (или почетно велико слово детерминатива) употребио сам тамо где се у мишљењу нешто издваја као појам који је добио засебну карактеристику или неку нарочиту вредност, тако да га треба изнети у нарочитом, оригиналном реду речи. У ову другу групу ја сам унео и општије називе у којима је сав значај у детерминативу, по којему се сваки од њих разликује од свих других појмова исте врсте. VIII Интерпункција 1 ) је, у ствари, део синтаксе. Зато да би се могла дати сасвим одређена правила о њој, требало би се ослонити на.какво
] ) У „Правопису", и поред мојих исправака у коректури, провукло се три пута „интерпукција" на стр. 127, што се овим исправља. просввшв глдсник, i кн>., 5 св., 1923. 20