Prosvetni glasnik

Француска наука

453

Многи франиус^и проналасци нашли су у индустрији примене и у трговини потрошње када су у другим земљама премаркирани. За пример ћу навести неке познате лекове. — Французи (Пелетије и Каванту) први су издвојили кинин из биљке у којој се налази; али други предузеше да га фабрикују у велико. Француз (Барде) је пронашао лековитост формина, који Немци, прекрстив га у уротропин, фабрикују и успешно продају целом свету, па и самим Французима, с том разликом што је француски формин коштао 20 фр. килограм, а немачки уротропин 100 фр. Антипирин, што значи лек против ватре (чији је хемијски назив једна реч од 12 слогова: фенилдиметил-аминопарозолон), није имао садашњег великога успеха док је био познат само као француски аналгезин, што значи: против болова. За његову популарност потребно је било да га Немци прихвате и прекрсте именом које и Французи усвојише. Далеко је од мене помисао као да Немци не би имали довољно својих проналазака важних за практични живот и повољних за индустрију и трговину, па да с тога туђе присвајају. Кога интересују упоредни историјски погледи на развиће наука у појединим земљама, тај може из списа самих Француза дознати признање да су Немци у детаљној разради свију наука, а нарочито у примењивању научних проналазака, урадили више но Французи. Хтедох само истаћи да се Французи слабо журе да науку индустриалишу и да своје проналаске од практичне вредности монополишу. Они међу нама који су имали воље и потребе да познаду садашње стање и развиће егзактних наука у Француској, Енглеској и Немачкој, морају се са великим поштовањем изражавати о научницима у свима тим најнапреднијим земљама. И француски научници признају огромно развиће свију наука у Немачкој, и надмоћност немачке организације средстава за научна истраживања и за университетску наставу, и надмоћност немачке школске књижевности над другима. Мањи број француских университета, научних лабораторија и стручних раденика у Француској, последица је не само мањег броја људства у њој, већ и недовољних средстава које им је држава до сада давала. Отуда је произашла извесна скромност у претенсијама, прилична строгост у оцени домаћих радова, а код неких и готовост да без мере величају радове странаца, који, и ако су заиста знаменити, ништа нису пропуштали да свој глас увеличавају и на далеко га распростиру. Требало је да настане једно систематско прећуткивање француских радова, а нарочито да се појави онај фамозни Манифест 93 немачка интелектуалца, којим су, правдајући завојевачку ратну политику своје владе, извртали истину, са презрењем говорили о Србима и Русима, неосновано нападали Французе, Енглезе и Белгијанце; требало је да такав један недостојан акт потпишу велики немачки научници, које смо ми сви нападнути увек уважавали, па да се француски научници узбуне,