Prosvetni glasnik

454

Просветии Гласник

да изиђу из своје скромвости и да, упоређујући своју науку са немачком, захтевају признање бар оних њиних тековАт које су они први унели у општу ризницу Науке. Та главна благајна људске цивилизације постала је и постаје прилозима из целога света, како великим и надалеко чувеним, тако и малим, скромним; како непосредним тако и посредним. То ће рећи да су модерне науке постале узајамним утицајима и позајмицама између научника целога света. С тога би у случају о коме се бавимо било важно пропратити колико је која француска идеја и првина прихваћена и даље разрађена у другим народима, и обратно: колико су на развиће француске науке утицале науке немачке и енглеске. Али то је задатак много већег обима но што је овај пред нама. Нас би овом приликом могао интересовати француски утицај бар на нас Србе, који имамо понајмања огњишта науке, па затим тај утицај на онај највећи народ са највећим бројем научника, код којих се и највећи број наших интелектуалаца школовао. Из франко-германских позајмица ја сам напред узгред наговестио само неколико, које су тек кроз модерну немачку науку добиле признање које су од почетка заслуживале. Таквих примера има много по свима областима модерних истраживања. Али не само да у модерној немачкој науци има много позајмица из Француске, већ су француски мислиоци и научници имали директнога утицаја у самоме почетку развића наука у Немачкој, и при оснивању Прајске Академије Наука. Најдиректнији утицај имали су француске избеглице, Хугепоти, када је чувеним „Нантским Едиктом" озакоњено прогањање протестаната из католичке земље, која се онда дичила називом да је „најстарија ћерка Цркве". Француске колонисте у Берлину унели су у тамошњу средину дух и културу Хугенота, марљивост и честитост. Велики Лајбниц, једини активни члан Прајског Ученога Друштва, није могао никако да га отргне из чамотиње докле два берлинска Француза нису била овлашћена да организују Академију Наука, која је под Фридрихом II постала тако рећи француска, и по броју чланова Француза и по своме службеноме језику, француском. Немачки писци негда су признавали да њихова Академија датира од доба када су у њој радили Французи. Од свију њих Немци су, изгледа, највише ценили младога Ашара, јер су од њега највеће користи имали: он је пронашао шећер у репи, а и начин како се тај шећер из ње може фабриковати. А када се у Немачкој у велико разви индустрија шећера, онда Немци подигоше споменик своме Маркграфу, који је такође констатовао да је репа сладуњава, не одредив даље ништа подробно. На примедбу да би требало подићи споменик више заслужноме Ашару, одговорило се: „Па сваки високи димњак шећерне фабрике