Prosvetni glasnik

478

Просветни Гласник

тврдити. Али чија активност? То је питање. Свест не може бити активност материје јер није физичко кретање, т.ј. кретање у простору. Материји припада пространост и кретање у простору, али не свесност. Дакле, откуд свест? Јединство свести, увек актуелна синтеза свих душевних појава, и чини нужном хипотезу нематериалног духовног бића. Јер како би иначе јединство било могућно? Ако се не претпостави дух као биће потпуно различно од материје, шта би омогућавало јгдинство свих душевних појава, не само садашњих но и прошлих? Јединства управо не би ни могло бити, но би Ја било само једно (сваки пут друкчије) осећање или једна представа. међу осталима, или, најзад, само скуп различних представа, као што тврде заступници асоционе Психологије. Међутим, непосредна самосвест, свест о своме Ја, најбољи је доказ против таквог тврђења. Јер откуд та свест о своме Ја и јединство свега душевног живота у пркос тако различним и променљивим његовим садржајима? Шта је то што омогућава јединство свести, што тек и чини свесним душевне појаве, доводећи у везу садашње с прошлим и прошле са садашњим? Ја, одн. његова функција свесности, која је претпоставка јединства различних психичких садржаја, мора почивати на једној реалној, супстанциалној подлози, различној од материје, дакле на души. Где нема јединства, где душевни појави не чине једну целину, ту у ствари и не може бити говора о души. У том смислу свакако може се тврдити, као што је то чинио велики француски филозоф Декарт, да животиње немају душе. Физиолошки процеси, који су у вези с душевним појавама, по некима су тако битни да у њима виде највећи део „душе", на име, све што у моменту није свесно. У извесном, врло широком смислу, душа доиста може означавати, као што смо раније видели, цело психофизичко биће, дух у вези с телом. Ако појам душе обухвати и физиолошке услове душевног живота, физиолошке диспозиције, и ако се у њима са старима налази темпераменат (по старима „мешавина" животних „сокова"), онда о души може бити говора и код животиња. У том смислу имају различну душу не само пас и мачка, но и два пса, који се, под истим околностима, различно понашају. Непознати физиолошки услови њихових различних моторних реакција чине их различним „карактерима". Али ту се већ, као што се види, појам душе не може више да разликује од појма инстинкта, животног нагона, управо од појма живота, од кога је појам инстинкта нераздвојан, као што Бергсон с правом наглашује. По многима, видели смо, дух и живот су исто. Међутим, чисто психолошки и једино оправдан појам душе не сме, разуме се, бити тако широк и неодређен. У сваком случају нагон, као и темпераменат, мора се објашњавати психолошки, а не само физиолошки, и ако ми данас познајемо боље но стари физиолози огроман значај за живот, за тело