Prosvetni glasnik

616

Просветни Гласник

мука и тежњи, као што је то случај са слободним народима. Живот словеначког племена био је кроз векове само дуго ропство. Њихова култура није била народна, словеначка, већ немачка. „Противници нашега народа тврде — па и по који Словенац верује — пише један њихов историк — да Словенци немају историје, јер нису имали једне државе која би све Словенце обухватала... Ако под историјом схватамо само голе податке, докле је овај ичи онај народ владао..., које се политике држао, с ким је ратовао, онда Словенци немају историје. Али Словенци имају другу историју која приповеда како се људство на основу својих старих правних обичаја само из себе развијало; по каквим|је законима било његово напредовање; какве је препреке морало савлађивати; колико је фактично управа ускоравала или задржавала народни развитак; како су притом други, особито сродни народи, утицали и својим напретком одушевљавали свога суседа. Такву историју имају зацело и Словенци." Та друга историја, у којој је оличен сав њихов живот, сви болови и све радости једнога народа, тежње и идеали народни, и која је најпотпунији израз њиховог духовног и ,културног развитка, јесте њихова књижевност, — словеначка књижевност. Она, истина, није обимна, али у маломе показује све промене кроз које су прошле све европске књижевности од примитивног доба до данас. По добу трајања и развоју, по духу, карактеру и људима који је изражавају, целокупна рловеначка књижевност дели се, у главном, на два велика периода: на старо и ново доба; на старо-верско доба, доба рађања словеначке књижевности, и ново доба, световно доба, које је у правом смислу књижевно доба. Старо доба словеначке књижевности траје од почетка IX века до последњих година XVIII века; ново, световно доба почиње са Наполеоном и допире до данашњих дана. Књижевност код Словенаца јавља се доста рано, пре него код Хрвата и Срба. То тврде први словеначки, најстарији југословенски споменици, Бризински рукоииси — названи тако по месту где су нађени. Ова књижевна радња стоји у вези са радом словенске браће Ћирила и Методија; управо, с појавом хришћанства код Словенаца јавља се и књижевност, тако да се може рећи да примање хришћанства од ,стране Словенаца значи излазак Словенаца из примитивног, многобожачког живота и ступање у културу, ступање из таме у светлост. Само, ова књижевност верског карактера, — што је нарочито важно и што треба истаћи — била је писана не старословенским језиком, не глагољицом и ћирилицом, већ одмах народним језиком и латиницом, а доцније и готицом. Овако зачета књижевна радња није дуго трајала. По смрти Методијевој настаје реакција: словенска служба угушује се, списи као јеретички спаљују се, народ се силом преводи у католичку веру, деца нагоне