Prosvetni glasnik, 01. 11. 1923., S. 71

Важност школских излета за основну наставу

707

који толико воли да, кад му више не може видети ни голо стење, гледа облаке над Ловћеном, јер је и то његово што још може видети. Из чланка „Крв", где Вукац прогнат из отаџбине у Турску, без средстава за живот, без хране за жену и децу која плачу гладна, продаје своју пушку, коју Црногорац необично цени, у бесцење, и то Арнаутину; и када све то не помаже, враћа се кући Шћепчевој да га убије за убијеног му сина, а ни за живу главу не хтеде убити попа Рада, нити калаузити пашиној војсци да опали и уништи Паштровиће, и ако су га невоља са једне стране, и примамљива обећања с друге, на то упућивала. И ако у муци, беди и највећој невољи, где су у питању животи његове породице и његов, ипак он реши да жртвује све пре него да изда своју отаџбину и назове се братским издајником. Тако исто истицао сам поједине моменте из многих народних песама, из чланака као што су : „Нови Синђелића", „Остајте овде", итд. Колико и како могу историјски споменици да утичу на јачање националне свести, код народа у чијој су непосредној близини, нека ово послужи као примео. Обилазећи претходно сам развалине старог турског града на Руднику, разгледајући његове остатке; остатке и развалине порушених кула и по Србе злогласне тамнице; затим „Мису" — цркву, која својим остатцима и после толико времена сведочи о високој култури велике рударске насеобине Саса из времеиа Краља Уроша, а по по повратку са Теферича — извора Јасенице, — нађем једног старца под крушком коју су још Турци засадили и ступим са њиме у разговор. „Гледаш, господине, ове турске развалине" — рече ми чича. — „Да, чико, а мислим да доведем своје ђаке да и они ово виде!" — „Треба, треба, господине, добро је све видети! Ја, док беху Швабе овде, па се још почеше утврђивати и намештати, помислих једно време: остадоше овде! Али ме ове турске развалине окураже кад их год погледам, јер тада помислим у себи: „Ама ово је било наше и опет ће бити наше. Мислим ја: били су овде Турци, подизали оволике куле и градове, чесме и тамнице, садили оволике крушке, па су опет истерани; а мораће тако бити и са Швабама, и тако, Богу хвала, и би!" За време излета упознавао сам многе индивидуалне особине дечје, о којима према захтевима савремене педагогике, прави васпитач мора да води озбиљна рачуна. Помагао сам и развијао : љубав, слогу, дружељубље и милосрђе код учасника излета, и све ове особине, као и пријатељство, учтивост, уљудност, услужност, поштовање, саосећање, узајамно помагање, нарочито сиромашних у храни, нахођаху веома плодно земљиште за своје успешно развијање у времену школских излета. У току неколико излета деца већ отворе своју душу, покажу темпераменат, поред добрих и рђаве особине, као сујету, охолост, освету, завист, брбљивост, јогунство, лаж, псовку, суровост, самохвалисање, готовост на свађу и бој, итд. Тежио сам да добре особине ухвате што 45*