Prosvetni glasnik
Руска жена у књижевности
39
Ту човек упознаје потпуно нарочита својства руског карактера, руске природе. На пр. покајништва. Не опраштање: то је мало; него жеља за покајањем туђега греха и греху се клањати. Раскољников (у роману Злочин и Казна) говори Соњи Мармеладовој: „Клањам се твом страдању и патњама". И он љуби руку Соњи, као недостојан човек. Он види у лицу Соње понижену жену, коју је човек унизио и која је на себе примила страдање човечанства. Ни једна се жена не рађа с пороком, с грехом. Људи и услови живота чинеје таквом. Једној је додељена срећа, породица, љубав, а ДРУ го Ј Ј е Додељена улица, нужда и невоља, продавање сопственога тела, затии болница и превремена смрт. Не сећам се тачно код кога писца, али чини ми се код Куприна, говори се о томе да је руска проститутка један нарочити тип женске; да није ни налик на Немицу нити на Францускињу. Рускиња се запаљује са две стране, са два краја. Догодила се несрећа; е, тада, све је једно; оно што је било, не може се повратити, а затим: користи се сваком приликом. Али радост и весеље те жене вазда се завршује сузама. Чудне су, необичне су жене код Достојевскога. Грушењка у роману Браћа Карамазови, Настасија Филиповна у Идиоту — к њима нећеш моћи прићи са обичним, европским начином, и нећеш моћи одмах да дознаш ко им се и зашто им се свиђа. Достојевски није описивао обичне људе, и жена је такође код њега сатрвена и пала; она је таква да је обичан човек назива психопатком, или је за такву сматра. Ако у романима Тургењева и у Рату и Миру Толстоја теку чисти, кристални потоци, и кроз старе паркове душе осећа се необичан мирис цвећа, то вас Достојевски уводи у јаме и провале, на ивицу понора, и указује вам на капљице људске крви на бодљикавом трњу. Има на свету људи којима нема мира у души, које не греје сунце и на које се живот не осмејкује. Те људе треба разумети и њих не треба осуђивати. Тургењев је показао сунчану страну живота, а Достојевски ону тамну и осенчену. Ви се усхићујете Наташом из Рата и Мира, али се код вас не подиже рука ни да се баците каменом на Соњу Достојевскога. Један млад руски песник казао је за такве женске: „У очима сваке Рускиње која се на раскрсницима уличним продаје, сјају се сузе Богоматере".