Prosvetni glasnik

152

Просветни Гласник

столи, затим наполеонски циклуси Он и она. Попут Виктор Ига, али на сасвим сопствен оригиналан начин, опевао је Махар у овим својим делима целе епохе старе, средовечне и нове историје. Врло духовит и у стилистички савршеној форми, Рим, н.пр., је узор-дело чешке прозе. Са историјског гледишта не могу се његови назори примати без резерве. Јер и ако морамо признати велике заслуге античке културе с једне, а многе рђаве свештенске институције средњег века с друге стране, не можемо допустити да се у омрази према хришћанству иде тако далеко да му се одрекне сваки благородан уплив на развитак човечанства. Махарови пригодни и новинарски чланци сабрани у Тридесет година, Сабрани фељтони, итд., врло су карактеристични за национално-политичку атмосферу оног доба, али су без веће књижевне вредности. Махар је песник снажног, лапидарног потеза, чисте, каткада опоре версификације, коме је китњаста речитост сасвим страна. Врело његове поезије није осећај него мисао; он не тражи лепошу него истину. Филозофија изгледа да му је инспирирана Ничеом. У Махару живи бунтовнички дух старих Хусита, који су зарад истинитости рушили храмове и олтаре. Зато је он непрекидно кудио неодважност и кратковидост ондашњих чешких политичара и гонио своје сународнике отвореном отпору против Хабсбурговаца и католичанства. Иначе мрзи Махар у опште више мрзи него што воли — учмалу атмосферу паланака, насмејану лажљивост многих тако званих „добрих бракова", фарисејство сите буржоазије — све што је неискрено, ниско и просто. Радо силази у редове несрећних, прогнаних индивидуа људског друштва и, попут великих руских романсиера, испитује њихову „душу". Д-Р ЈУЛКА ХЛАПЕЦ-ЂОРЂЕВИЋ

ШПЕНГЛЕРОВА „ПРОПАСТ ЗАПАДА" — ЈЕДНО ПИТАЊЕ ИЗ ОБЛАСТИ МЕТОДОЛОГИЈЕ (Крај) 5. То је, од прилике, конац којим Шпенглер проткива појаве. Трагајући за обликом једне културе, он се труди да покаже да све спољне манифестације њене, ма колико различите оне изгледале на први поглед, стоје у дубоком сродству једна према другој, и да се дубоко разликују од манифестација друге културе, па ма колико с поља оне личиле једна на другу. Излагање Шпенглера, који изрично вели да неће да да никакву систематизацију у смислу сувопарног шематизма, живо је, пуно боја и