Prosvetni glasnik

Шпенглерова „Пропаст Запада"

155

Шпенглер на супрот механичком гледишту, које вели да се историја креће по принципу узрочности, ставља своје гледиште по коме је историја један органски процес. је ли он тиме заиста коперникански преокренуо историју? И једно и друго гледиште тврде да је историја нешто што човек трпи пасивно. Разлика је само у томе што се у првом случају неминовност историје идентификује са законом по коме камен мора да лети и падне кад се баци, док се у другом она идентификује са судбином цвета који се рађа, цвета и умире. Нианса је друга, степен је други, принцип је исти. И закон и судбина овде су само две речи које означавају исти појам: појам силе која стоји изнад човека и њиме господари. У чему је, дакле, Шпенглер преокренуо појам историје ? Зар његово коперниканско дело није само номинално ? Да човек заиста зависи од страшчих сила, то ваљада, без обзира на све механо-материалистичке теорије историје, нико не појми боље од становника нових и малих организација које су до сад стајале по страни великих процеса културе, као што је то с нама случај. Па ипак се питање само намеће: да ли је историја заиста нешто што човек само пасивно трпи ? Зар она није нешто што човек, у исти мах, свеједно са колико интенситета, и активно ствара ? Зар човек не узима увек своју жељу за мотив свог делања ? То је чињеница која би се тешко дала оспорити. Друго је питање да ли ће и колико ће он да оствари ту своју жељу. Главно је да он није детерминисан искључиво спољном силом као камен својим механичким законом, као цвет својом биолошком судбином. Човек хоће да оствари своју жељу, своју намеру, свој циљ. Он верује у то остварење. Иначе не би делао. Историја је, посматрана с тог гледишта, вера. Вера у будућност. Зар би историја без те и такве вере у опште могла да постоји? Зар није у опште немогуће и замислити да би историја без такве вере могла да постоји ? Та вера, дакле, нема ничег заједничког са неким ирационалним заносом. Она је, на против, продукт свести човекове и сачињава један део његовог духовног живота, па хтео он то или не. Потпуно је логично што Шпенглер, који у историји види само један биолошки процес, долази до диаметрално супротног закључка: до апсолутног скептицизма. У биологији, заиста, постоји само промена облика; и апсурдно би било објашњавати те промене телеолошки. А у историји ? Стари Бен Акиба је рекао да је све оно што постоји већ било. Да ли Шпенглер тврди друго шта? Он истина вели да су појаве јединствене, да се не понављају. Понавља се само промена. Она је била и она ће бити. Је ли Шпенглер као историчар, дакле, много одмакао од Бен Акибе? Другим речима: зар није противуречно хтети из прошлости историје