Prosvetni glasnik

466

Просветни Гласник

мене, у колико успе дакле да умртви и „балсамира". Језик тако личи на гробље у које човек сахрањује своју психу да би прошлост њену сачувао од заборава. Ово сравњење језика с гробљем не само да није претерано, него је објективно тачно. Језик не само да није ништа живо; он је нешто по све мртво. Он је само један скелет, једна врста исушеног хербариума: он је један скуп чистих символа. Само онај који превиђа ову последњу чињеницу може друкчије да мисли. Језиком човек само символише оно што се дешава у њему, тј. извесним гласовима или графичким знацима он представља свој унутарњи живот. Сам тај живот остаје увек у њему. Да га изрази на тај начин што би га изнео изван себе, он не може; он може само да га означи извесним спољним знацима, тј. нечим што само по себи нема никаква смисла, пошто му се једини смисао састоји у томе да представља нешто. Зато Дарместетер 1 ) и вели да „човек не може све да каже". А мало даље 2 ) он објашњава зашто. „Случај прилика, васпитања, прочитаних књига, путовања, хиљаду утисака који сачињавају ткиво наше моралне егзистенције, везао је извесну реч, известан скуп израза са извесном сликом, извесним скупом сенсација. Отуда читав један свет нејасних утисака, тамних сенсација који живи у несвесним дубинама наше мисли као једна врста мрачног сна који сваки носи у себи. Речи пак, ти груби тумачи овог унутарњег света, износе на видело само бескрајно мали део његов, само онај који је најповршнији и који се да најлакше ухватити: и сваки од нас га прима на свој начин и даје му, са своје стране, оне разноврсне, пролазне, покретне изгледе које сам црпе из дубина своје сопствене маште." Исту мисао Паол 3 ) изражава краће. Површно је оно гледиште, по њему, које је сматрало да се језиком једна душа може непосредно открити другој. Реч је само символ за ону представу која је с њоме асоцирана. Језик зато може да има само то дејство да у свести поново евоцира ону садржину која је с њиме некад била асоцирана. Другим речима: језик не може да унесе у свест ништа ново, ништа што у њој већ није постојало. Помоћу језика човек може само да среди, тј. друкчије да компонује већ постојеће представе. А пошто сваки човек носи са собом само своје сопствено искуство, тј. један нарочити свет, то ће сваки једну и исту реч, један и исти израз разумети увек само на свој начин.

!) ОагтезМег: с. I., стр- 43 сл.

2 ) Љ.: стр. 70.

3 ) Раи1: Аи/^аде ипА МеШоАе Аег Оевсћ1сШ8 \К155еп5сћај1еп. ВегНп и. [^ејрг^ 1920, стр. 26 сл.