Prosvetni glasnik

Идеалан човек

519

Често пута он се изгуби у вртлогу душевних завитлавања и постане обична њихова играчка. Ми обмањујемо себе кад тврдимо да по својој слободној вољи независно живимо и радимо. Тако би можда требало да буде, али тако није. Ми у животу идемо оним путем којим нас гурају наше жеље, наши ћефови, наша осећања и страсти. То исто вреди и за животиње. И оне се управљају по својим нагонима и својим навикама. Јести, пити, спавати, производити пород, туђе интересе занемаривати а своје бесно и упорно бранити — то су основне радње које испуњују живот људи у опште. Те исте радње, међутим, испуњују и живот животиња. У том погледу између нас и њих не постоји никаква разлика. Разлика је у томе што човек има подобност за разумно самосавлађивање, коју животињски свет нема. Али баш због тог преимућства свога, човечји живот, у упоређењу према ниском анималном животу, у толико је беднији и одвратнији у колико човек допусти да над њим владају само нагони без интервенције разума и воље. Онај који постане роб инстинката и страсти само је упола човек. Он није и не може никада бити идеалан. Да би био у истини потпун човек, нужно је да снагом свога ума и воље ослободи себе од окова разноликих осећања која га спутавају и свлаче у грех и блато. Главна осећања која човеку муте свест и заводе га на странпутицу јесу: афекти, жеље и страсти. Од афеката су најубитачнији и најнижи страх и гнев. Од жеља најсилнија и најопштија јесте жеља за богатством. А најосновније и најкобније страсти јесу љубав и пијанство. Са страхом се не може створити ништа велико. Страшљивац је бедник и слаботиња. Он је роб свога афекта и своје околине у којој живи. Пошто му недостаје смелости, он се никад не усуђује да предузме какво значајно дело, јер се боји да ће подлећи или да ће наићи на какве сметње. Велики планови и крупни послови претпостављају одважност и инициативу. Прегнути мушки на посао значи пола га већ свршити. Недавно се десио невероватан догађај с једним мишем: читав воз с многобројним путницима морао је бити заустављен у сред поља само зато што се у купеу воза у коме су путовале неке даме, изненада појавио један миш и унео панику међу њих, тако да су морале прибећи узбуни и звати у помоћ. Смешно и јадно! Највећи број обичних људи није никако довољно самосталан да ради штогод на своју руку без непрестаног обзира на спољашњи свет. Да, ми смо оруђе у рукама света који нас окружује. Ништа не смемо да отпочнемо док претходно не проценимо шта ће „свет" о томе рећи. Тај страх од чаршије, то вечито вођење рачуна о туђем мишљењу окива нас и чини неспособним за изразиту индивидуалну акцију. А то је штетно и недостојно правих људи. Зато се ослобађајмо страха. Докле год не бацимо страх под ноге, дотле ће нам радње бити сићушне и ропске.